Jedne hladne i bistre septembarske večeri 1999. godine, ugledni geolog Vilijam Mekalister krenuo je sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkom Emom u planine. Njihova destinacija bile su Kaskadne planine u Vašingtonu, a cilj vikend u prirodi.
Plan je bio jednostavan i bezazlen: istražiti stazu Igl Krik, kampovati pod zvezdama i vratiti se kući do nedelje. Kada su se pozdravljali sa Sarom, suprugom i majkom, niko nije mogao da nasluti da će to biti poslednji trenutak kada će porodica biti na okupu.
- Već nakon dva dana postalo je jasno da nešto nije u redu. Vilijam se nije javljao preko svog satelitskog telefona. Ubrzo je pokrenuta potraga, jedna od najvećih u to vreme. Ono što su spasioci pronašli bilo je zbunjujuće: njihov šator bio je podignut, vreće za spavanje poređane, hrana pripremljena. Na podu je ležao fotoaparat sa poslednjom fotografijom na kojoj je Ema, u 17:37, sakupljala kamenje pored potoka. Nakon toga – potpuna tišina.
Najjeziviji trag bili su otisci stopala oca i ćerke, koji su se iznenada završavali na samo 200 metara od kampa. Kao da su nestali u vazduhu. Pored toga, pronađeni su i veći tragovi čizama, koji nisu odgovarali nijednoj poznatoj obući. To je otvorilo sumnju da je postojao treći čovek.
Potraga je trajala mesecima. Helikopteri, psi tragači i stotine volontera pretraživali su šumu. Lica Vilijama i Eme krasila su postere u okolnim mestima, a mediji su izveštavali o svakoj sitnici. No, vremena je bilo sve manje. Kada je pala prva zima, potraga je zvanično proglašena neuspešnom. Spekulacije su se nizale – od nesreće, preko otmice, pa do teorije da je sam Vilijam iscenirao nestanak. Porodica je te glasine odlučno odbacivala.
Godine su prolazile, ali Olivija Mekalister, Vilijamova sestra, nije odustajala. Devet godina kasnije, u junu 2008. godine, pojavio se ključni trag. Tokom rutinskog izviđanja dronom, otkrivena je neobična kamuflirana struktura, svega osam kilometara od kampa. Te iste noći, Olivija je dobila jezivu glasovnu poruku: „Tvog brata i nećaku oteo je neko ko živi u planinama. Pretražite severni deo Igl Krika, tamo gde stene prave prirodnu strelicu. Postoji svet pod zemljom koji niko ne poznaje.“
- Kada su stigli do koordinata, otkrili su drvena vrata skrivena u steni, označena Vilijamovim ličnim simbolom „W“. Iza njih nalazila se mreža podzemnih tunela i komora. Zidovi su bili prekriveni mapama i fotografijama porodice Mekalister, a u jednoj prostoriji pronađen je Emin dnevnik. Dublje, nalazila se ćelija sa metalnom rešetkom. Na zidovima je ugljenom bio ispisan niz dana, koji su pokrivali čitave godine. Na podu je ležao njen plišani medved – „Gospodin Batons“.
U dokumentima je otkriveno ime zlostavljača: dr Elijas Voker, osramoćeni biotehnolog opsednut ljudskom adaptacijom na ekstremne uslove. On je birao svoje žrtve s namerom – Vilijama zbog njegove fizičke otpornosti, a Emu zbog genetske plastičnosti.
U trenutku kada su vlasti stigle do podzemnog kompleksa, Voker je već bio pobegao, odvodeći oca i ćerku u kolibu blizu kanadske granice. Tamo je došlo do preokreta. Sada dvadesetogodišnja Ema, izmučena godinama zatočeništva, donela je hrabru odluku. U trenutku pobune iskoristila je skalpel i ubila Vokera, okončavši devet godina torture. Sa ocem je uspela da pobegne iz šume, gde ih je čekala ekipa spasilaca.
Nažalost, Vilijamovo telo bilo je uništeno višegodišnjim eksperimentima. Bolestan i slab, uspeo je da sestri Oliviji preda ključeve za šifrovane servere sa Vokerovim istraživanjima. Njegove poslednje reči bile su molba da Ema bude zaštićena – ne samo od drugih, već i od same sebe.
- Ema je preživela, ali sa dubokim posledicama. Njeno telo bilo je otporno na hladnoću i glad, ali njen um je bio krhak. Psihijatri su je opisivali kao „preživelu sa ekstremnom psihološkom kompartmentalizacijom“. Ipak, vremenom je pokazivala znakove čovečnosti: učila je da kuva, čitala knjige, ponovo se povezivala sa porodicom.
Ubrzo je otkrivena još jedna laboratorija, ovog puta u Oregonu, kojom je rukovodio Vokerov bivši saradnik dr Markus Rivs. Tu su pronađena još dva subjekta – Majkl i Tarin, i oni su prošli kroz slične eksperimente. Ema ih je upoznala i zajedno su formirali savez. Njene reči postale su njihov zavet: „Nikada ne smemo dozvoliti da se ono što nam se dogodilo ponovi. Mi sami definišemo svoju budućnost.“
Misterija nestanka porodice Mekalister konačno je rešena zahvaljujući tehnologiji i upornosti najbližih. Njihova priča otkrila je najmračnije ambicije nauke, ali i neuništivu snagu ljudske volje i borbe za slobodu.
Ema je iz tame izašla kao simbol nade. Iako senke prošlosti i dalje prate svaki njen korak, njen put ka ponovnom pronalaženju čovečnosti tek je počeo
