U današnjem članku vam pišemo na temu koju mnogi zaborave, a koja nas podseća na pravu snagu života oprost i saosećanje.
Ova dirljiva priča o Fati i Selmi, o tome kako mala gesta može promeniti sudbinu, pokazuje koliko je važno biti ljubazan, pa čak i u najtežim trenucima. Ova priča je podsećanje da nije sve u novcu ili statusu, već u tome što činimo jedni za druge.
Baka Fata je stajala na sarajevskoj pijaci, na samom izlazu, dok je kiša lila. Nije imala ni tezgu ni kišobran, samo je u rukama držala jedan par vunenih čarapa koje je sama isplela. Iako je bila sedamdesetogodišnja žena, život je na njoj ostavio teške tragove, a te čarape bile su njena jedina nada za zaradu. Fata nije prosila, nije tražila milostinju. Prodavala je svoj rad, plod svog truda, nadajući se da će barem naći nekog ko će joj pomoći za lekove. Čarape su bile tople, debelo pletene, sa crvenom šarom pri vrhu, koja je bila njen zaštitni znak. Međutim, prolaznici su je zaobilazili, ne obraćajući pažnju na njene ponude.
Tog dana je na pijaci bila i Selma, žena u skupoj bundi, u žurbi, sa telefonom na uhu. Njen sin Edin bio je na intenzivnoj nezi zbog teške upale bubrega, a ona je jurila da mu nabavi med i limun jer je verovala da će mu to pomoći. U svojoj nervozi i žurbi, nije imala strpljenja da saopšti svoje želje i izbijanje besa. Kroz pijacu je trčala, kada je naletela na Fatu. Starica je tiho nudila čarape, ali Selma, bez obzira na to, gurnula je i odgurnula je. U tom trenutku, Fata je pala u blato, a njene vunene čarape, jedini izvor zarade, bili su uništeni.
- Selma je nastavila sa svojom žurbom, zaboravivši na staricu koja je ostala sediti u vodi, sa ružnim pogledima i bolom, ali bez suza. Fata je polako ustala, oprala čarape koliko je mogla i krenula peške prema bolnici, nadajući se da će možda naći neko rešenje. Međutim, Selma je bila zaboravila na sve to i otišla. Iako su čarape bile uništene, Fata nije gubila veru.
Sutradan, u bolnici, Selma je ušla u sobu svog sina. Edin je spavao, a ona je želela da proveri da li mu je toplo, jer je imao problem sa cirkulacijom. Kada je podigla pokrivač i pokušala da mu namesti jastuk, zatekao je nešto šokantno. Na njegovim nogama, bile su one iste bele vunene čarape, sa crvenom šarom koju je prepoznala. To su bile čarape koje je juče gurnula u blato. Šokirana i zbunjena, pitala je medicinsku sestru o poreklu tih čarapa. Sestra je ispričala priču o Fati, koja je došla peške, prošla čitav grad, i obula Edinu čarape, verujući da bi mogle pomoći njegovoj cirkulaciji. Na čarapama je bilo tragova kiše, ali Fata ih je oprala, verujući da će možda donekle pomoći.
Selma nije mogla da poveruje. Suze su joj počele da teku, a srce joj je bilo preplavljeno krivicom. Iako je bila ljuta na Fatu, sada je shvatila dubinu tog gestu, koliko je bila pogrešna u svom ponašanju prema njoj. Istrčala je iz sobe, jer je morala da pronađe Fatu, da se izvine.
- Selma je tražila Fatu tri dana, obilazeći pijace i mahale Sarajeva. Na kraju je našla staricu u maloj kućici na Vratniku. Selma je ušla i, bez reči, pala na kolena pred Fatom, moleći je za oprost. Fata je, uz toplo i srdačno priznanje, izjavila da nije bilo njenog greha, da je sve bilo u žurbi, i da nije zamerala. Nije bilo razloga da se ljudi mrze, već da se opraštaju.
Selma je kupila Fati novu peć, napunila joj drvarnicu i frižider. Ali, najlepša stvar koja je proizašla iz svega bila je ta što su Selma i njen sin Edin postali deo Fatinog života. Svakog vikenda dolaze da je posete, i Edin sada zove Fatu “nana”. Selma je naučila da plete i često je možete videti na pijaci, ne kao kupca, već kao prijatelja koji pomaže i drži Fatu za društvo.
Ova priča nas podseća da su male, ali iskrene stvari – kao što su pletene čarape, oprost i saosećanje – ono što čini život vrednim
