Mirni život naših porodica, komšiluk ispunjen osmesima i svakodnevna rutina, odjednom su nestali pod teretom straha i nesigurnosti.Ovo je priča o našem putu kroz rat, izbeglištvo i povratak kući, o ljudskoj solidarnosti koja je iznenada probudila nadu i omogućila novi početak
Godine 1992., Bijeljina se suočavala s ratnim nemirima koji su ne samo uništavali infrastrukturu, već i duboko razarali temelje međuljudskih odnosa. Grad koji je nekada bio simbol zajedništva, suživota i međusobnog poverenja, sada je bio mesto straha i nesigurnosti. U tom haosu, naša porodica stajala je pred neizmernim izazovima. Naš voljeni babo, čovek koji je ceo život posvetio domovini, morao je napustiti sve što je voleo i znao. Mi smo, sa svim svojim snovima, identitetom i osećajem pripadnosti, stajali na rubu nadolazeće oluje koja je pretila da nas proguta.
- Rat je došao brzo i silovito, transformišući naš grad i društvo u kojem smo odrasli. Ljudi koji su generacijama živeli u miru, sada su stajali jedni protiv drugih, ispunjeni nepoznatim sumnjama i strahovima. Komšije koje su decenijama delile radosti i brige, sada su se gledale s oprezom, a svaki susret nosio je tugu i neizvesnost. Ta atmosfera nesigurnosti duboko je potresla i našu porodicu. Svakodnevni život koji smo poznavali nestao je gotovo preko noći, a svet oko nas postao je mesto gde ništa nije bilo sigurno.
Ispunjeni strahom, ali i nadom u bolji život, krenuli smo na put izbeglica. Naš prvi korak odveo nas je u Nemačku, zemlju koja nas je prihvatila i pružila priliku da pokušamo izgraditi novi život. Ipak, za nas to nije bilo lako. Ratna buka, koja je nekada bila stalna pratnja našeg života, sada je postala daleki eho, dok su mirni dani izbegličkog života doneli novu, ali ipak tešku stvarnost. I dalje smo nosili bol i gubitak identiteta. Bez obzira na sve promene, teško je bilo prihvatiti gubitak doma i svega što je predstavljao. Nostalgija za domovinom ostala je u našim srcima, podsećajući nas stalno na ono što smo izgubili.
- Početak 2000-ih doneo je hrabru, ali tešku odluku – povratak u domovinu. Međutim, ono što smo zatekli bilo je neočekivano. Kuća koja je nekada bila naš dom bila je sveže okrečena i uredno održavana, dok je dvorište izgledalo gotovo tuđe. Pred ulazom stajao je nepoznati čovek, gledajući nas sa očiglednom nesigurnošću. Kada smo se srdačno predstavili, saznali smo da je to izbeglica iz Tuzle, koji je dobio preporuku da se smesti u naš dom. Naša porodica, zbog ratnih trauma i dugotrajnih pravnih prepreka, više nije mogla brinuti o prostoru, a čovek iz Tuzle bio je spreman da nam ga preda bez ikakvih sukoba ili problema. Njegov korektan i human gest duboko nas je dirnuo i omogućio nam povratak u kuću bez straha.
Nakon što smo preuzeli svoj dom, otkrili smo da nije samo preživeo rat, već je i obnovljen, čak lepši nego pre nego što smo ga napustili. Kuća, koja je neko vreme bila simbol našeg gubitka, sada je postala podsetnik na snagu nade i novi početak. Susret sa porodicom iz Tuzle razvio je neočekivano prijateljstvo, nastalo iz situacije koju niko nije mogao predvideti. Iako su naši putevi zbog rata bili različiti, sada su se ukrstili na način koji je podsećao na moć ljudske povezanosti, empatije i solidarnosti. Zajedno smo delili uspomene, podršku i toplinu, dok nas je iskustvo naučilo da, uprkos ratnim godinama i teškoćama, ljudi mogu ostati ljudi i pomagati jedni drugima.
Priča o našem povratku u Bijeljinu duboko nas podseća na značaj ljudskosti, empatije i solidarnosti. U trenucima kada je rat uništio sve što smo voleli i znali, iznenađujući gest razumevanja omogućio nam je povratak kući i obnovu osećaja zajedništva. Kuća, koja je preživela ratne traume i postala simbol gubitka, sada je simbol nade, novog početka i prijateljstava koja su nastala izvan naših očekivanja. Ona nas podseća da, uprkos svim teškoćama, dobrota, poverenje i međusobna podrška mogu prevazići sve prepreke, otvarajući put ka budućnosti ispunjenoj mogućnostima i novim početkom
