“Ja sam Dara iz Jasenovca: Pamtim glad, jauke dece i šišanje do gole kože, ali 1 stvar nikad ne mogu prežaliti”

Kao dete je preživela najveće strahote a ona je Jelena Buhač.Po njenoj životnoj priči snimljen je film Dara iz Jasenovca i ovo je njena priča ,pa pročitajte…

Kada je 2021. godine premijerno prikazan film „Dara iz Jasenovca“, mnogi su po prvi put saznali da iza potresne filmske priče stoji stvarna osoba – Jelena Buhač Radojičić. Kao dete, ona je preživela strahote logora Stara Gradiška, jednog od zloglasnih logora smrti u okviru jasenovačkog sistema. Njeno iskustvo puno trauma, bola i gubitaka poslužilo je kao osnova za scenario i režiju Predraga Gage Antonijevića. Sama Jelena kasnije je naglašavala: „Ja sam prava Dara iz Jasenovca. Film je snimljen po mojoj životnoj priči.“ Time je želela da istakne da film nije samo umetnost, već i istorijsko svedočanstvo o patnjama dece i njihovih porodica.

• Njeno detinjstvo je bilo nasilno prekinuto. Sa svega deset godina, zajedno sa porodicom, odvedena je u logor. Kao i hiljade druge dece, bila je izložena gladi, hladnoći, bolestima i poniženju. U svedočenjima je govorila o stravičnim scenama – o ženama koje su ubijane jer su pokušale da sakriju nešto zlata u kosi, o plaču dece koja su bila nasilno odvajana od svojih majki. Sve te slike, govorila je, ostale su u njenoj svesti do kraja života.

Najveći bol za Jelenu bio je gubitak porodice. Rano je odvojena od majke i mlađeg brata, ali u sebi je stalno nosila nadu da će ih nekada pronaći. „Još uvek verujem da je moj brat živ, ta rana nikada ne zarasta“, znala je da kaže. Te reči pokazuju koliko je trauma duboka i koliko tuga nikada nije napustila njeno srce. Jedno od najupečatljivijih sećanja bilo je kada je od majke, još nesvesna gde se nalazi, tražila hleba. Majčin odgovor: „Ovo je logor, ovde nema da se jede“ – zauvek joj je ostao urezan kao prvi susret sa užasnom stvarnošću.

Posebno teško podnosila je trenutke kada su decu odvajali od roditelja, pod izgovorom da će im biti bolje. Jelena se sećala plača mališana koji su dozivali svoje majke, dok je ona sama, iako u bolu, ćutala i potiskivala suze. Snagu je pronalazila u fotografiji svog oca, koju je skrivala u nedrima. To malo parče papira davalo joj je osećaj da nije potpuno sama. Uslovi u logoru bili su krajnje nehumani – deca su spavala na slami, šišana su do glave, izložena bolestima i ruglu. Poniženja su bila deo namere da im se oduzme i poslednji trag dostojanstva.

Spas za Jelenu, kao i za mnogu drugu decu, došao je zahvaljujući hrabrosti i humanosti Diane Budisavljević. Ova izuzetna žena, Austrijanka po poreklu, organizovala je akciju spasavanja kojom je iz logora izvedeno više od 12.000 srpske dece. Jelena je s ponosom govorila: „Da nije bilo Diane, nas danas ne bi bilo. Ona je bila anđeo među ljudima.“ Diana je rizikovala sopstvenu bezbednost kako bi spasla živote nevine dece, i zauvek ostala upisana u istoriju humanosti.

• Iako je preživela, Jelenin život nakon rata bio je obeležen dubokim ožiljcima. Izgubila je čak 89 članova porodice, a slike logora progonile su je i decenijama kasnije. Govorila je da se često budila u noći zbog strašnih snova, vraćajući se ponovo u užasne dane detinjstva. Nikada nije uspela da pronađe potpuni mir, ali je odlučila da svedoči i da prenosi svoju priču. Znala je da je to njena dužnost, ne samo zbog nje same, već i zbog generacija koje dolaze. „Ovo nije samo moja priča, ovo je priča sve dece koja su preživela Jasenovac. I one dece koja nisu“, rekla je jednom prilikom. Time je postala čuvar sećanja i glas onih koji više nisu mogli da govore.

Za nju film „Dara iz Jasenovca“ nije bio samo umetnički rad, već dokaz istine, način da se u kolektivnoj svesti očuva sećanje na nevine žrtve i ukaže na monstruoznost zločinačkog sistema. Njena ispovest ostala je svedočanstvo koje ne dopušta da se stradanja zaborave niti relativizuju.

Jelena Buhač Radojičić svojim životom pokazuje kako jedna devojčica iz logora može postati simbol izdržljivosti, snage i nade. Njene reči i priče ostaju kao opomena i obaveza svima nama da ne dozvolimo da se slično zlo ikada ponovi. Njena ispovest nije samo sećanje na prošlost – to je i poruka budućnosti: da zločini nikada ne smeju biti prećutani, da istina mora da se prenosi i da je sećanje na nevine žrtve naša dužnost.