Kad sam imala samo deset godina, moj mali ritual sa mamom bio je posebna stvar. Svakog jutra, pre škole, sedela bih na stolici dok bi ona uzimala četku i pažljivo mi plela kosu. Njene ruke su bile nežne, ali precizne, kao da je svaka pletenica imala svoje značenje. Međutim, vrlo brzo sam primetila nešto neobično. Ona mi je kosu plela samo onda kada je tata bio kod kuće. U danima kada je on bio na poslovnom putu, samo bi me nežno pomazila po glavi i rekla: „Možeš i sama da se počešljaš danas.“
Naravno, pitala sam je zašto je to tako. Zašto nekad pravi te savršene pletenice, a nekad kao da zaboravi na to. Nasmešila bi se, onim tihim osmehom koji ništa ne objašnjava, i samo rekla: „Bolje je ovako.“ Nisam razumela, ali sam naučila da ne insistiram. Deca znaju da ne postavljaju previše pitanja kada osete da su odgovori bolni.
- Godine su prolazile. Odrasla sam, završila školu, započela svoj život. Mama je ostala stub naše kuće, uvek tu, tiha i jaka. I onda, osamnaest godina kasnije, ona je iznenada preminula. U tom trenutku, osećala sam kao da mi se ceo svet urušava. Tata je tada došao do mene i, po prvi put, otvorio deo sebe koji je skrivao celog života.
Rekao mi je da se godinama bori sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem (OCD). Njegov život bio je vezan za beskrajna pravila i obrasce koje je sam sebi nametnuo. Sve je moralo biti urađeno na tačno određeni način: kako treba da se postavi sto, kako treba da budu složene stvari u kući, čak i kako treba da izgleda njegova žena i deca.
Odjednom sam se setila svih onih trenutaka kada mi je mama govorila: „Bolje je ovako.“ Njene reči sada su dobile drugo značenje. Shvatila sam da je ona, u stvari, pokušavala da me zaštiti od očevih opsesija. Kada je tata bio kod kuće, ona je morala da sledi njegova pravila – pa čak i u tome kako će izgledati moja kosa. Kada bi otišao na put, prestajala je da igra tu ulogu i dopuštala sebi da diše.
Sećam se sada tih dana kada je kuća izgledala drugačije čim bi tata otputovao. Mama je delovala opuštenije, slobodnije, kao da se s nje skinuo nevidljiv teret. Nije bilo tih sitnih tenzija, tih tihih pravila kojih se svi moramo držati. Tek sada razumem – ona je u tim danima pokušavala da mi pokaže kako izgleda normalan, bezbrižan život.
- Tata mi je priznao da je počeo da se leči još dok sam bila dete. Terapija mu je pomogla da stekne određenu kontrolu nad svojim opsesijama, ali nikada ih nije potpuno pobedio. Rekao je da je mama bila njegova najveća podrška, njegova tiha saveznica u borbi koju je retko ko video spolja. Njena snaga bila je u tome što je znala da me sačuva od tereta njegove bolesti, da mi da detinjstvo u kojem nisam morala da mislim o poremećajima i pravilima koja nikad nisam razumela.
Dok sam ga slušala, srce mi je bilo ispunjeno kontradiktornim osećanjima. S jedne strane, nisam mogla da poverujem da sam tek sada, kao odrasla žena, otkrila tako krupnu istinu o sopstvenoj porodici. S druge strane, osetila sam duboku zahvalnost prema mami. Shvatila sam da je njen najveći dar bio to što je nosila taj teret sama, kako bih ja odrastala slobodna, bez utega koji je ona svakodnevno podnosila.
I danas, kada se setim tih pletenica, više ih ne vidim samo kao frizure. One su postale simbol ljubavi i žrtve. Mama je svojim rukama, tihim osmehom i neobjašnjenim rečenicama gradila zid između mene i realnosti koju nije želela da mi prenese. Taj zid je srušen tek njenim odlaskom, ali iza njega sada vidim koliko je bila jaka.
Naučila sam tada jednu od najvažnijih lekcija u životu: ponekad najveća hrabrost ne leži u tome da kažemo sve naglas, već da tiho nosimo teret kako bismo zaštitili one koje volimo. Moja mama je to činila svakog dana, i tek sada potpuno razumem kolika je bila njena snaga.
I dalje ne mogu da poverujem. Ali sada znam – ona me je sve vreme štitila
