Jjedna žena iz Pirota ispričala je svoju ispovest o tome kako se prema svojoj zaovi Mari, koja godinama živi u Nemačkoj uvek odnosila sa poštovanjem i ljubavlju. Međutim njen poklon na svadbi razočarao je mnoge i bio je tema prepričavanja.
U mnogim porodicama u Srbiji postoji nepisano pravilo – kada neko dođe iz inostranstva, domaćini se potrude da goste dočekaju kao carstvo. Gost je svetinja, i to se pokazuje punim stolom, domaćom hranom i gostoprimstvom koje traje od prvog do poslednjeg dana boravka.
- Kako kaže, svaki put kada Mara i njen muž dođu u Pirot, cela porodica se potrudi da ih dočeka kako dolikuje. Na stolu se uvek nađe ajvar, pršuta, domaće pite, rakija, sir, meso i sve ono što njima nedostaje tamo daleko. Nikada se nisu osramotili – dočekivali su ih i ispraćali puni ljubavi, čak im i gepek napune hranom i specijalitetima koje mogu poneti nazad u Nemačku. Za nju je to bilo normalno, jer je tako naučena: „Gost je svetinja.“
Ipak, ono što je kroz godine počelo da stvara gorčinu jeste činjenica da od njih nikada nisu dobijali ni približnu pažnju. Kako priča, Mara bi umela da donese tek 200 grama kafe, a često ni to. Opravdavala je to rečima da je „tamo sve skupo“. Ali i u Srbiji je skupo, objašnjava žena iz Pirota, pa se opet uvek davalo od srca, nikada se nije gledalo na sitnicu kada je gost u kući.
Vrhunac njenog razočaranja dogodio se na svadbi njenog sina. Kao majka, želela je da to bude jedan od najlepših i najsvečanijih dana u životu. Bilo je gostiju, muzike, radosti i ponosa. Međutim, poklon koji je Mara tada donela bratancu ostavio ju je bez reči – 200 evra i vaučere za spa-centar. U Pirotu su svi bili zatečeni. „Ljudi moji, vaučere! Zar na svadbu, gde se daje od srca i gde se poklanja nešto što ostaje mladencima kao podrška za budućnost, ti doneseš vaučer?“ – priseća se kroz gorčinu.
- I kao da to nije bilo dovoljno, posle veselja, Mara je tražila da joj se spakuje i torta i pečenje da ponese. Za domaćicu je to bio trenutak ogromnog stida. „Bilo me sramota njene sramote,“ priznaje.
Ona naglašava da stvar nikada nije bila u novcu. Niti u poklonu samom po sebi. Razočaranje je nastalo zbog toga što je osećala da njihova strana porodice nikada nije pokazala poštovanje, ni zahvalnost za sve godine gostoprimstva. Uvek su iz kuće izlazili puni – i gepeka i stomaka – ali nikada se nisu potrudili da pokažu da to cene.
„Ne zbog para, ne zbog vrednosti poklona – već zbog toga što se obrukala za ceo život,“ rekla je, misleći na Maru. Jer, dok su oni davali i odvajali i ono što je bilo teško obezbediti, ona je ostavljala utisak nekoga ko ne zna da uzvrati.
Ova priča na slikovit način pokazuje koliko su porodični odnosi složeni kada se isprepletu materijalne vrednosti i emotivna očekivanja. Ljudi koji odlaze u inostranstvo često misle da su izvanredno velikodušni time što dođu i provedu vreme sa porodicom, dok domaćini osećaju da daju mnogo više – vreme, trud, novac, ljubav i toplinu. Kada taj balans izostane, rađa se osećaj nepravde i gorčine.
Na kraju, žena iz Pirota priznaje da je najviše boli to što je njenoj zaovi nedostajalo ono što ne košta ništa – toplina i poštovanje. Jer, iako je uvek spremala kao za careve, dobijala je tek mrvice pažnje zauzvrat. To, kaže, nikada neće zaboraviti.
