Nakon što je Siniša Mihajlović, legendarni fudbaler i trener, preminuo 16. decembra 2022. godine, njegova supruga Arijana povukla se u tišinu, obuzeta dubokom tugom i bolom zbog gubitka čoveka s kojim je delila ceo svoj život.
- To povlačenje bilo je prirodna reakcija, jer je izgubila oslonac, partnera i saputnika koji joj je bio stub u svim životnim izazovima.Dugo vreme nakon njegove smrti provela je zatvorena u porodičnom domu, pokušavajući da pronađe način da preživi dan bez njega. Tek uz podršku svoje dece i najbližih prijatelja shvatila je da mora pronaći novu snagu i krenuti dalje. Život, iako obojen tugom, zahtevao je nastavak, pa je odlučila da se okrene poslu i stvori nešto što će je ispuniti.
U saradnji s poslovnim partnerom Alesandrom, odabrala je da se oproba u ugostiteljstvu. Tako je u Rimu otvorila restoran-bar, projekat koji za nju nije samo poslovna prilika, već i simbol njenog povratka u život. Sama je osmislila enterijer, dok su njene ćerke dale sugestije, želeći da prostor odiše porodičnom toplinom i sećanjima koja ih povezuju. Restoran je smešten u kvartu Parioli, mestu koje za Arijanu ima posebno emotivno značenje, jer je tu provodila mladost i stvarala uspomene tokom osamdesetih i devedesetih godina. Za nju, to nije samo lokal u kojem se služi hrana, već i prostor u kojem se prepliću emocije, uspomene i novi početci.
- Otvaranje restorana došlo je u trenutku kada joj je bilo najpotrebnije. Mesecima je osećala da ne može da napusti kuću, jer ju je tuga paralizovala, ali onda je shvatila da mora učiniti nešto što će joj doneti smisao. Ugostiteljski objekat postao je njen lek, mesto koje joj vraća osmeh i energiju. Posetioci hvale atmosferu i italijansku kuhinju, ali svi ističu da najviše odjekuje posebna energija koju je unela u svaki detalj.
U retkim javnim istupima, Arijana je govorila o trenutku kada je izgubila supruga. Kazala je da je to bio najteži i najstrašniji događaj u njenom životu. Tog dana, u njihovom domu u Rimu, oko Siniše su bili ona, njihova deca, roditelji i najbliži prijatelj. Držala ga je za ruku i šapnula mu da može otići miran, jer će ona brinuti o deci. Tek tada je osetila kako ga napušta poslednji dah. Taj trenutak ostao je zauvek urezan u njenoj duši i pretvorio se u zavet koji će čuvati do kraja života.
Nakon njegove smrti, dugo je osećala njegovo prisustvo u njihovom domu. Govorila je kako bi ponekad čula šum njegovih koraka ili videla da se posteljina pomera, kao da je i dalje tu. Posebno ju je progonio broj 19, koji se stalno pojavljivao u njenom životu. Siniša je sahranjen 19. decembra, njena majka i njihova prva ćerka rođene su na isti datum, a često bi pogledala na sat baš u 19:19. Sve je to doživljavala kao znak da je on na neki način i dalje prisutan i povezan s porodicom.
- Za nju, odlazak na rimsko groblje Verano, gde je sahranjen Siniša, predstavljao je najveći izazov. Govorila je da tamo ne oseća njegovo prisustvo, već ga pronalazi u njihovom domu, u svakodnevnim predmetima i uspomenama. Njegovu odeću i stvari nije mogla da skloni, jer su joj pružale osećaj blizine. Kada bi poželela da mu bude bliža, stavila bi na glavu njegov kačket ili pogledala fotografije – mali rituali koji su joj pomagali da pronađe mir u neizlečivoj boli.
Sam grob Siniše Mihajlovića kasnije je premešten u Aleju velikana na monumentalnom rimskom groblju Verano. Porodica je donela odluku, a gradonačelnik je odobrio ovaj potez, želeći da se Siniši oda počast kakvu zaslužuje. Groblje, smešteno pored Bazilike San Lorenco, poznato je kao muzej pod otvorenim nebom jer u sebi nosi umetnička dela i počivališta brojnih velikana. Time je Mihajloviću odato priznanje, jer je ostavio neizbrisiv trag u fudbalu i u srcima ljudi koji su ga poznavali i voleli.
Danas, Arijana Mihajlović pokazuje da je moguće pronaći snagu i nakon najvećeg gubitka. Njena priča svedoči da život, bez obzira na bol, mora ići dalje, i da su porodica i ljubav najveći oslonci u teškim trenucima. Njena hrabrost da pokrene restoran, da ponovo izađe među ljude i da gradi budućnost za sebe i svoju decu, inspiriše mnoge žene koje prolaze kroz slične tragedije. Način na koji čuva uspomenu na supruga, a istovremeno nastavlja da se bori, pokazuje ogromnu snagu ljudskog duha i veru da i posle tame može zasijati svetlost.
