U današnjem članku vam pišemo na temu iskustava koja dovode u pitanje naše najdublje životne stavove posebno one o smrti i svemu što bi moglo postojati posle nje. Ovo je priča o ženi koja je čitavog života bila uverena da je sve što se događa nakon poslednjeg daha samo tišina, a onda je jedan trenutak potpuno preokrenuo njena verovanja i ostavio je pred pitanjima koja nikada ranije nije imala hrabrosti da postavi.
Elizabet Kron bila je žena čvrsto oslonjena na logiku i nauku, neko ko se nije zanimao za duhovnost niti verovao u mogućnost postojanja nečega „s one strane“. Sve se promenilo jednog kišnog dana 1988. godine, kada se našla ispred sinagoge u Hjustonu sa svojim sinom. Imala je tek 28 godina, život pred sobom i dvoje male dece koja su joj bila centar sveta. Ni slutiti nije mogla da će taj običan trenutak postati prelomna tačka njenog života.
Dok su se približavali ulazu, nebo je bilo sivo, ali ništa nije nagoveštavalo ono što će uslediti. U ruci je nosila kišobran, a u vazduhu je, kako kaže, osetila neobičnu hladnoću, kao da se prostor skuplja i puni elektricitetom. Sledeća misao koju pamti bila je jednostavna: „Ne bih trebala ovako držati kišobran.“ Upravo tada pogodio ju je grom — snažno, direktno, bez ikakvog upozorenja.
Za mnoge ljude, udar groma znači intenzivan bol, privremeni mrak ili konfuzne slike. Ali Elizabet tvrdi da se s njom dogodilo nešto sasvim drugačije. U trenutku udara, kaže, vreme se potpuno izokrenulo. Sledeće što je videla bilo je njeno vlastito telo kako nepomično leži na zemlji. Bila je uverena da je mrtva. Nije osećala paniku, već neobičan mir, kao da je prešla prag iza kog više nema straha ni bola.
- U tom, kako ga opisuje, „odvojenom stanju“, pojavilo se svetlo. Ne svetlo kakvo poznajemo, već živo, svesno, „kao nešto što želi da te pozove“. Osetila je snažnu potrebu da mu priđe. Svetlo ju je, kaže, odvelo na mesto koje ne može uporediti ni sa čim na zemlji — vrt, ali ne običan. Opisala ga je kao prostor koji pulsira lepotom, bojama i mirom koji je nemoguće objasniti rečima. Doživela ga je kao raj.
U tom „vrtu“, kako ga je nazvala, srela je nešto što je protumačila kao prisustvo Boga, ali izraženo kroz glas njenog pokojnog dede. On je preminuo samo godinu dana ranije, a sada ju je, prema njenim rečima, dočekao s nežnošću koja joj je bila poznata iz detinjstva. U tom susretu, tvrdi, dobila je izbor: da ostane u tom savršenom prostoru ili da se vrati u život.
Priznala je sebi da nije videla nijedan razlog da se vraća. Sve je delovalo toliko mirno, toliko oslobađajuće, da joj je povratak u svet pun obaveza, odgovornosti i nesigurnosti delovao besmisleno. Ali onda joj je, kako kaže, rečeno nešto što je preseklo svaku dilemu. Rečeno joj je da njen život ima još planova, da je pred njom nešto važno što tek treba da se dogodi, i da će jednog dana imati još jedno dete — devojčicu. Navodno joj je poručeno: „Već je izabrala tebe i tvog muža.“
To je bio trenutak kada je, tvrdi, shvatila da se mora vratiti. Ne zato što je želela da napusti vrt, već zato što je osetila da postoji obećanje koje još nije ispunila. Kada se probudila, bila je dezorijentisana i uplašena. Medicinski tim, porodica i prijatelji posmatrali su je kao nekoga ko je preživeo zastrašujući događaj — ali nisu znali da je ona preživela mnogo više od udara groma.
- Dugo je ćutala o svemu. Bojala se podsmeha, neverice, pa čak i toga da će biti proglašena nestabilnom. Tek nakon nekog vremena sakupila je hrabrost da ispriča svoje iskustvo. Reakcije su bile podeljene: neki su je posmatrali sa sumnjom, drugi sa sažaljenjem, treći sa iskrenim interesovanjem. Ali Elizabet je ostala dosledna — nije odustajala od svoje priče, bez obzira na tuđa mišljenja.
Najzanimljiviji deo njene priče usledio je nekoliko godina kasnije, kada je zaista rodila treće dete — ćerku, upravo kako joj je navodno rečeno tokom „susreta“. Za Elizabet, to je bio konačni dokaz da ono što je videla nije bila halucinacija, već iskustvo koje ju je duboko promenilo.
Danas se, kaže, ne plaši smrti. Veruje da postoji nešto dalje, nešto što nas čeka s mirom koji je opisala, i da ono što je videla nije bio san, niti posledica šoka, već kratak pogled u svet koji nije dostupan svakome.
Priča Elizabet Kron ostaje jedna od onih koje se teško zaboravljaju — ne samo zbog dramatičnog događaja, već i zbog načina na koji nas navodi da se zapitamo: šta ako postoji više nego što vidimo? šta ako granica između života i smrti nije tako čvrsta kako mislimo? I šta ako upravo u najneočekivanijim trenucima otkrivamo odgovore na pitanja koja nas prate celog života
