Priče o nasleđivanju često otkrivaju ne samo pravne komplikacije, već i pravu prirodu porodičnih odnosa. Ova ispovest jedne žene pokazuje koliko se ti odnosi mogu zakomplikovati kada se spoje žrtva, nebriga i osećaj nepravde.
- Jedna žena ispričala je da se njena neudata sestra punih 12 godina nesebično brinula o njihovoj teško bolesnoj majci. Tokom tog perioda, ona sama bila je zauzeta – imala je četvoro dece o kojima je morala brinuti i, kako kaže, nije imala vremena ni snage da učestvuje u svakodnevnom negovanju majke.
Majka je na kraju preminula, a nakon toga činilo se da će nastupiti nova faza – raspolaganje njenom imovinom. Žena je bila uverenja da će kuća pripasti njima dvema i da će je moći prodati, a zatim novac podeliti pola-pola. Smatrala je da je to logičan i pravedan ishod.
Međutim, stvari su krenule u sasvim drugom smeru. Kada je sestri iznela ideju da se iseli kako bi prodaja bila moguća, dočekale su je hladne reči: „Ti ne zaslužuješ ni feninga!“. Isprva je to shvatila kao emotivnu reakciju, možda rezultat umora i bola zbog gubitka, pa je odlučila da to ignoriše.
Nekoliko dana kasnije doživela je pravi šok. Kada je otišla do kuće, brave su već bile promenjene. Uspela je nasilno da uđe i tada je zatekla prizor koji je nikada neće zaboraviti – njena sestra pakovala je poslednju kutiju svojih stvari.
Zbunjena i ljuta, pitala ju je: „Šta to radiš?“. Odgovor je bio kratak i hladan: „Oh, zar ti nisam rekla? Prodala sam kuću.“
U tom trenutku, bes i neverica su je obuzeli. Pitala je kako je mogla da donese takvu odluku bez dogovora, jer je verovala da imovina pripada podjednako objema. Ali tada je sestra izvukla dokument – papir potpisan od njihove majke, u kojem je jasno stajalo da je cela imovina prepisana njoj.
- Taj papir promenio je sve. Odjednom je postalo jasno da je majka još za života odlučila da kuća pripadne isključivo ćerki koja je bila uz nju. Žena je shvatila da je njena sestra, nakon godina žrtve i odricanja, možda čak i nagovorila majku da donese takvu odluku.
Sestra je, bez imalo griže savesti, priznala da je želela da vidi kako će se ona ponašati posle majčine smrti. Kada je uvidela da joj je prva reakcija bila da je izbaci iz kuće i proda imovinu, odlučila je da je u pravu majka što joj je sve ostavila. Sa podsmehom joj je rekla da je dobila upravo ono što zaslužuje – ništa.
U tom trenutku, bol zbog gubitka majke udružio se sa osećajem izdaje i nemoći. Kuća, koja je pravno pripadala sestri, bila je izgubljena bitka. Nije postojalo zakonsko uporište da išta ospori.
Žena je priznala da se oseća izgubljeno i bespomoćno. Nije mogla da veruje da su je porodične okolnosti dovele do situacije u kojoj je, pored tuge za majkom, ostala i bez krova nad glavom na koji je računala. Shvatila je da životne odluke imaju cenu – dok se ona brinula o deci i vodila sopstveni život, njena sestra je 12 godina davala sve od sebe za njihovu majku, a majka je to nagradila na svoj način.
Ova priča je snažan primer koliko nasleđe ume da podeli porodicu i da ogoli prave emocije. Pokazuje i da se trud i požrtvovanost često vrednuju više od krvnog srodstva i formalne jednakosti. S druge strane, u njoj se vidi i bol one koja se oseća prevarenom, jer je očekivala da će imovina biti ravnomerno podeljena, ne shvatajući da je majka već povukla crtu.
Na kraju, ostala je samo praznina – kuća je izgubljena, odnosi među sestrama zauvek su narušeni, a osećaj nepravde i gubitka teško da će ikada nestati
