Tema smrti je jako nelagodna,ne volimo pomisao na nju,al to je dio života kada moramo da odemo sa ovog svijeta.Prema nekim religijama da smrt nije gašenje života već prelazak u život poslije smrti.
U hrišćanskom shvatanju smrt se ne posmatra kao kraj života, već kao prelazak u novu dimenziju postojanja. Ona je trenutak kada čovek napušta prolazni, zemaljski život i ulazi u večnost, gde se veruje da ga čeka susret sa Bogom. Hrišćani u svojoj veri naglašavaju da smrt nije konačno gašenje bića, već prelazak u život posle smrti, gde se očekuje vaskrsenje tela i trajno zajedništvo sa Bogom. Upravo zbog te perspektive, smrt nosi i nadu, jer označava ulazak u duhovni svet u kojem prestaje prolaznost i patnja.
Ipak, iako teološki shvaćena kao prelazak, smrt bliske osobe za one koji ostaju izaziva duboku tugu i jedan je od najtežih trenutaka u životu. Žalost i osećaj gubitka neminovno obuzimaju čoveka kada izgubi nekog koga voli, bez obzira na veru i tradiciju. Uprkos verovanju da se pokojnik seli u bolji svet, sama ljudska priroda teško se miri s rastankom. Zato se u tim trenucima vera i običaji javljaju kao uteha i način da se oproštaj izrazi dostojanstveno.
- Poseban značaj u pravoslavnoj tradiciji ima opelo. To nije samo formalni čin ispraćanja pokojnika, već duboka molitva u kojoj sveštenik zajedno sa prisutnima moli Boga da pokojniku oprosti grehe i podari mu mir duše. Opelo se izvodi sa ozbiljnošću i dostojanstvom, jer predstavlja trenutak kada zajednica vernika ujedinjuje svoje molitve za onoga koji je prešao u večnost. Simbolika u tim obredima je snažna – žito označava veru u vaskrsenje, sveća osvetljava put božanskom svetlošću, a vino podseća na Hristovu krv i obećanje večnog života.
Pored tih obreda, koji imaju čvrst temelj u hrišćanskoj tradiciji, u narodu su se tokom vekova razvili i brojni običaji koji nemaju svoje uporište u veri. Neki od njih čak ulaze u kontradikciju sa suštinom hrišćanskog učenja. Ljudi često iz potrebe da sačuvaju uspomenu na pokojnika ili iz navike ponavljaju radnje koje više imaju obeležje folklora nego religioznog značenja. Time se, svesno ili nesvesno, udaljavaju od onoga što Crkva propoveda kao smislen i uzvišen način oproštaja.
Jedan sveštenik, otac Predrag Popović, govorio je o tome u svojoj besedi, opisujući neobična iskustva sa sahrana na kojima je služio. On je istakao primer gde je na jednoj sahrani porodica stavila stolicu za pokojnicu i na nju izložila njenu odeću, postavivši je na čelo stola, dok su njega, sveštenika, smestili pored. Ideja porodice bila je da se pokaže koliko im pokojna žena nedostaje, ali Popović je ukazao da je takav čin zapravo suprotan duhu liturgije. Iako se pokazuje želja da se sačuva uspomena, takva praksa skreće pažnju sa molitve i prenosi fokus na običaj koji nema vezu sa verom.
- Još bizarniji događaj bio je kada su učesnici pomena odlučili da u znak „prisustva“ pokojnice na trpezi sipaju sarmu u njen tanjir. Ocu Predragu je to izgledalo kao ruganje samom trenutku, jer su ljudi koji redovno dolaze u crkvu i učestvuju u liturgijama pokazali da zapravo ne razumeju smisao hrišćanske vere. On se ironično našalio rekavši da ne mogu otići kući dok pokojna „ne pojede“ sarmu, ističući apsurdnost takvog postupka. Na taj način je želeo da ukaže koliko je pogrešno praviti cirkus od onoga što bi trebalo da bude sveto i dostojanstveno.
Kroz ovakve primere postaje jasno koliko je važno praviti razliku između istinske vere i narodnih običaja koji su se vremenom uvukli u praksu. Hrišćanstvo naglašava smirenje, molitvu i veru u vaskrsenje, dok pretvaranje sahrane u predstavu samo udaljava ljude od smisla. Nažalost, mnogi su skloni da mešaju crkvene obrede sa praznoverjem i folklorom, verujući da time čuvaju tradiciju, dok zapravo narušavaju duh onoga što bi trebalo da bude molitveni čin.
Ovi primeri pokazuju da je ljudima ponekad teško da prihvate smrt i oproštaj. Umesto da se oslanjaju na molitvu i nadu u večni život, oni se hvataju za običaje koji im pružaju privid utehe. Ali prava uteha leži u veri da pokojnik nije nestao, već da je prešao u život večni, gde nema bola ni tuge. Zato Crkva uvek podseća da je smisao smrti u hrišćanstvu zapravo nada u ponovni susret i zajedništvo u Carstvu Božjem.
Smrt, dakle, ostaje jedan od najvećih izazova ljudskog postojanja. Ona je trenutak bola, ali i trenutak vere. Za one koji veruju, ona nije kraj, nego prelazak u večnost. I dok ljudi pronalaze razne načine da izraze svoju tugu, istinsko značenje smrti u hrišćanskoj veri jeste mir, nada i poverenje u Boga. Upravo zato, molitva ostaje najsnažniji izraz ljubavi prema pokojniku – jer ona nadilazi granice ovog sveta i povezuje nas sa onima koji su otišli, ali i dalje žive u večnosti
