Knjiga Ginisovih svetskih rekorda sadrži bezbroj fascinantnih i neobičnih dostignuća, ali među njima se nalaze i oni zapisi koji su nastali sasvim slučajno, bez namere da iko obara rekorde.
Jedan od najjezivijih i najbizarnijih primera je slučaj Andreasa Mihaveca, osamnaestogodišnjeg šegrta iz Austrije, koji je 1979. godine preživeo iskustvo kakvo nikome ne bi poželeo. Njegovo ime je ostalo upisano u istoriji kao čoveka koji je najduže preživeo bez hrane i vode u pritvorskoj ćeliji – čak 19 dana.
- Sve je počelo sasvim obično, kada je Andreas kao mladi zidarski šegrt završio u društvu prijatelja u automobilu koji je učestvovao u manjem saobraćajnom incidentu. Iako nije bio krivac, priveden je zajedno sa ostalima. Ono što je trebalo da bude rutinska procedura pretvorilo se u noćnu moru, jer su ga policajci jednostavno – zaboravili u ćeliji.
Tri policajca koja su bila zadužena za njega – Markus Veber, Hajnc Ceheter i Ervin Šnajder – međusobno su se oslanjala na pretpostavku da je neko drugi već pustio mladića na slobodu. Kada je Andreasova majka počela da pita gde je njen sin, njene brige nisu ozbiljno shvatane. Svi su verovali da je dečko već kod kuće.
Ćelija u kojoj se nalazio nalazila se duboko u podrumu policijske stanice. To je značilo da njegovi pozivi upomoć, ma koliko glasni bili, nisu mogli da dopru do spoljnih prolaznika. Vikao je i dozivao danima, ali odjeci su se gubili u zidovima. Dani su prolazili, a niko nije proveravao stanje u zatvorenom prostoru. Tek kada se iz ćelije počeo širiti neprijatan miris, jedan od policajaca je odlučio da pogleda šta se dešava. Na njegovo zaprepašćenje, unutra je zatekao iznemoglog i potpuno iscrpljenog Mihaveca.
Andreas je u ćeliju zatvoren 1. aprila, a otkriven tek 18. aprila iste godine. To znači da je 19 dana proveo bez hrane, što je već samo po sebi gotovo nemoguće, ali još neverovatnije – bez pristupa vodi. Nauka kaže da ljudski organizam može izdržati i do tri nedelje bez hrane, ali bez vode tek nekoliko dana. Kako je onda Andreas uspeo da preživi?
- Odgovor je zastrašujući, ali i fascinantan. On se održao u životu zahvaljujući kondenzovanoj vodi koja se skupljala na zidovima ćelije. Kapljice koje su se stvarale zbog vlage i hladnoće skupljao je i unosio u organizam. To je bilo dovoljno da njegov dehidrirani organizam održi minimalne funkcije. Ipak, posledice su bile ogromne – izgubio je oko 24 kilograma telesne težine, a njegovo telo bilo je dovedeno do samog ruba izdržljivosti.
Nakon spasavanja, usledio je dug oporavak. Mesecima je vraćao snagu i zdravlje, a lekari su sa nevericom posmatrali njegov slučaj. Preživeti toliko dugo u takvim uslovima smatrano je gotovo nemogućim. Upravo zbog toga njegovo ime je upisano u Ginisovu knjigu rekorda, ali ne kao dostignuće na koje se teži, već kao zastrašujuće svedočanstvo ljudske izdržljivosti.
Priča, međutim, nije završila samo na njegovom preživljavanju. Pokrenut je i sudski proces protiv policajaca odgovornih za ovaj nemar. Sva trojica su se branila tako što su tvrdili da su mislili da je neko drugi obavio oslobađanje pritvorenika. Na kraju nisu mogli da se dogovore ko je tačno bio najodgovorniji, pa je sud doneo odluku da svi budu kažnjeni. Njihova kazna bila je oko 2.000 evra, što je u poređenju sa posledicama koje je Andreas preživeo izgledalo gotovo simbolično.
- Iako su dobili novčane kazne, ovaj slučaj je ostao kao ozbiljna mrlja na njihovoj karijeri i kao primer neverovatnog nemara sistema. Takođe, postao je tema brojnih članaka, analiza i dokumentarnih prikaza o tome koliko daleko čovek može da izdrži i šta znači borba za goli život.
Sam Andreas je kasnije govorio da je osećao kako mu se telo gasi iz dana u dan. Svaki trenutak bio je borba između očaja i nade. U trenucima slabosti pokušavao je da se ohrabri mislima na porodicu i na to da će ga jednog dana možda ipak pronaći. Njegova volja za životom bila je podjednako važna kao i kapi vode sa zidova koje su ga održale u životu.
Danas se njegov slučaj navodi u medicinskoj literaturi kao ekstreman primer ljudske izdržljivosti i dokaz da čovek može preživeti i u najstrašnijim okolnostima, oslanjajući se na minimum resursa. Ali, ono što ostaje kao opomena jeste da se tragedija mogla izbeći da je samo postojao minimum odgovornosti kod onih koji su ga pritvorili.
Andreas Mihavec nije želeo da obori nikakav rekord, ali je njegovo ime ostalo zauvek upisano kao podsećanje na ljudsku snagu, upornost i istovremeno – na opasnost nemara i zaborava.
