U životu se često susrećemo sa tugom, boli i nepravdom, a ljudska priroda nas nekada nagoni da na tugu odgovaramo tugom.Ostroški iguman upravo na to upozorava svojim poukama – da čovjek ne smije da dopusti da ga tuđa bol ili nepravda uvuku u isti krug patnje, jer tada postaje zarobljenik tuđe tame.
Pouke ostroškog igumana vekovima se čuvaju u predanju manastira Ostrog, ne samo kao zapisana reč, već kao živo iskustvo koje se prenosilo s generacije na generaciju. One nisu zamišljene da budu teorijsko učenje, već praktični putokaz u duhovnom životu. Svaka rečenica nosi težinu večnosti, poziva na preispitivanje sopstvenih slabosti i odnosa prema Bogu i prema bližnjem čoveku.
- Nedavno je sveštenik Jovan čitao delove ovih pouka, podsećajući vernike na njihovu dubinu i aktuelnost. Kada se sagledaju zajedno, one čine pravi duhovni kompas – podsećaju čoveka kako da sačuva veru, kako da se bori sa sopstvenim manama, ali i kako da živi u miru sa drugima.
Prva pouka tiče se vere u času očajanja. Iguman jasno poručuje: „U času očajanja znajte da ne ostavlja vas Gospod, nego da vi ostavljate Gospoda.“ To znači da vera nije osećaj koji zavisi od spoljašnjih okolnosti, već čin poverenja. Kada nam se čini da su svi putevi zatvoreni i da nema izlaza, Hristos je i dalje tu. Očaj nije ništa drugo do udaljavanje našeg srca od Njega.
Zatim se naglašava značaj ljubavi prema bližnjem i smirenja. Služiti drugima treba iskreno, bez očekivanja zahvalnosti ili pohvala. Hrišćanin je pozvan da radi dobra dela ne zbog koristi ili interesa, već iz čistog srca. Smirenje je osnova duhovnog života, jer onaj koji služi bez potrebe da se ističe, najbliži je Hristu.
- Posebno mesto zauzima i oprez u rečima i delima. „Pre nego što nešto kažete, razmislite…“ – stoji u poukama. Reči imaju ogromnu snagu: mogu doneti utehu i život, ali mogu i raniti dušu. Zato se savetuje uzdržanje i promišljenost. Nekada je mudrije zaćutati nego izazvati žalost.
Velika prepreka duhovnom životu je lenjost. Iguman upozorava: „Čas koji od vas oduzima vaša lenjost može da bude poslednji.“ Život je kratak, a svaki izgubljeni trenutak mogao je biti ispunjen molitvom, dobrim delom ili pokajanjem. Propuštena prilika da činimo dobro nikada se ne vraća.
U poukama se govori i o tome da se zlo nikada ne sme pobeđivati zlom. „Ne zadajte bol nikome i ne uzvraćajte grdnju na grdnju…“ Hrišćanin je pozvan da oprosti, da ne vraća uvredu uvredom, niti nasilje nasiljem. Samo onaj koji prašta postaje istinski slobodan i približava se Bogu.
Jedna od važnih tema jeste i način borbe protiv gneva. Gnev se opisuje kao oganj koji prvo spaljuje sopstvenu dušu, a tek onda ranjava drugoga. Zato savet glasi: u trenutku gneva – zaćutati, udaljiti se, sačekati da srce omekša, pa tek onda govoriti. Time se spašava i lični mir i mir bližnjih.
Iguman uči i o smirenju pred nepravdom. „Znajte da nijedna neprijatnost ne dolazi bez promisla Božjeg.“ Oni koji nas vređaju ili nanose bol zapravo postaju nesvesni pomagači našeg spasenja, jer kroz njih Gospod iskušava našu veru i vodi nas ka večnom životu.
- Posebno se naglašava značaj ljubavi. Ljubav nije samo osećaj već i navika. „Činite dela ljubavi i naučićete se ljubavi.“ Kada čovek pomaže siromašnima, teši tužne, moli se za druge – njegovo srce se postepeno uči ljubavi dok ona ne postane prirodna i spontana.
Jedna od važnih pouka tiče se i održavanja duševnog mira. Preporučuje se da se izbegavaju rasprave i prepirke, da se ne naseda na ogovaranja i klevete, niti dopušta srcu da bude ispunjeno sumnjom i podozrivošću. Samo mir u duši daje snagu da se izdrže sve druge teškoće.
Usamljenost i molitva predstavljaju posebnu vrednost. „Radi koristi sopstvene duše volite usamljenost…“ Usamljenost ne znači beg od sveta, već priliku da se srce sabere i nauči neprestanoj molitvi. U tišini čovek otvara prostor da Gospod uđe u njegovu nutrinu.
Iguman govori i o odricanju od sopstvene volje: „Bez odrečenja od sopstvene volje, nemoguće je započeti delo sopstvenog spasenja.“ Prava sloboda dolazi tek kada čovek prestane da robuje svojim strastima i prohtevima, kada svoje srce potpuno preda Bogu.
Konačno, sve pouke sabira smirenje. Ono se opisuje kao „kiša za dušu“. Smiren čovek smatra sebe grešnijim od drugih, nikoga ne osuđuje, već svima služi s ljubavlju. Iguman ga upoređuje sa klasom žita: prazan klas stoji uspravno, dok onaj pun zrna ponizno pada. Tako i čovek – što je bogatiji duhovnim plodovima, to je skromniji i smireniji.
Sve ove pouke zajedno čine celinu koja pokazuje put ka spasenju. One nisu zapisane radi tradicije ili običaja, već da bi čoveka svakog dana podsećale da je život prolazan, da je svaki trenutak dragocen i da je jedino istinsko bogatstvo – ljubav i smirenje pred Bogom.
