U današnjem članku prenosimo vam ispovijest Amre Beha ,kako je bila izmanipulisana od strane supruga pročitajte u nastavku našeg članka…
„Ono što sam ja prošla nakon porođaja, ne bih poželela ni najgorem neprijatelju“, riječima punim bola i gorčine započinje svoju ispovest Amra Beha iz Bosne. Njena priča svjedoči o tome kako manipulacija, izolacija i nasilje mogu da se uvuku u nečiji život gotovo neprimetno, a da onda prerastu u pakao iz kojeg se teško izlazi.
Još na početku njihove veze, njen partner je počeo da je udaljava od prijatelja i porodice. Postepeno je stvarao atmosferu u kojoj je Amra bila sama, lišena podrške i sigurnosti. Optuživao ju je da nijedna njena prijateljica nije dovoljno dobra, a svaku poznatu osobu gledao je kao potencijalnog suparnika ili nekadašnjeg partnera. Te manipulacije, koje su možda tada izgledale kao sitne optužbe, bile su tek uvod u ono što će kasnije postati ozbiljno psihičko, a zatim i fizičko nasilje.
Trudnoća, koja bi trebalo da bude period ispunjen srećom i iščekivanjem, kod nje je bila obeležena stalnim strahom. Kako sama kaže, upravo tada su počela prva ozbiljna maltretiranja. Partner je koristio brutalne metode – znao je da je veže, da joj zatvori usta kako ne bi mogla da vrišti, a najteže joj je padalo što nije mogla da priđe svom novorođenčetu. Taj osećaj bespomoćnosti bio je, kako priznaje, najgori trenutak njenog života.
Nakon porođaja usledilo je novo poniženje. Kada je iz porodilišta došla kući, suočila se sa strašnom istinom – druga žena joj je pokucala na vrata i rekla da je trudna sa njenim mužem. Ubrzo se rodilo i to dete. Za Amru, to je bio šok od kojeg se dugo nije mogla oporaviti. Njihov brak, koji je trajao punih deset godina, bio je obeležen neverstvima, lažima i stalnim ponižavanjima. Dok joj je govorio da ide kod bolesne majke, zapravo je vreme provodio sa drugim ženama. Ona je bila jedina koja je sa njim živela, dok je on istovremeno održavao paralelne veze.
Amra ističe da nasilje često počinje naizgled bezazlenim sitnicama. Partner joj je govorio da joj „ne treba ta krema“ ili da „ne treba to što kupuje“, a ona je u tim trenucima mislila da to nije važno. Tek kasnije, kada se osvrnula na prošlost, shvatila je da su to bili prvi znaci kontrole i ponižavanja. Jedna njena prijateljica primetila je koliko se menja, kako gubi kilograme i postaje senka sebe.
Iako je sve vreme trpela, roditeljima nije želela da prizna istinu. Nije mogla ocu, koji je bio bolestan, da kaže kroz šta prolazi. Strah za sebe i dete bio je toliko snažan da je ćutala i nosila svoj teret sama.
- Od rođenja sina pa sve do 2016. godine Amra je živela u začaranom krugu nasilja. Tek te godine se odvažila da ga prijavi policiji. Na tri dana i noći sklonila se kod prijateljice, ponela dete i pokušala da pronađe izlaz. Međutim, strah je bio jači – prijavu je povukla i vratila se mužu. On je znao da primeni metode nasilja koje ne ostavljaju tragove: tukao ju je mokrim peškirom, kako modrice ne bi bile vidljive. To su, kako je sama rekla, bile njegove „vojničke metode“.
Na pitanje zašto se žene često vraćaju nasilnicima, Amra odgovara iskreno: „To je strah za sebe, ali još više za dete. Nisi jaka. Ja sa 20 godina i ja danas nismo ista osoba.“ Iako je prijavljivala nasilje, između prve i druge prijave prošlo je mnogo godina. Tek nedavno je ponovo skupila snagu da ga prijavi.
Posledice svega što je proživela ostavile su dubok trag. Zbog traume i stalnog pritiska završila je na psihijatriji, gde joj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj. Ipak, danas je na psihoterapiji, radi na sebi i oseća se stabilnije. Sama kaže da više nema strah, da se oslobodila okova i da sada zna koliko je jaka.
Njena priča svedoči o opasnosti manipulacije, o tome kako psihičko nasilje može neprimetno prerasti u fizičko, i koliko je teško izaći iz toksičnog odnosa. Ali takođe pokazuje da je moguće preživeti i nastaviti dalje, jači nego ranije. Amra danas govori otvoreno, verujući da će njeno iskustvo pomoći drugim ženama da prepoznaju znake nasilja na vreme i da potraže pomoć pre nego što bude kasno.
