Nikolaj je sedeo sam na hladnoj metalnoj klupi, umotan u stari, istrošeni kaput koji je nekada nosio u kancelariji u stambenoj administraciji. Nekada je bio poštovani stručnjak, predan muž, brižan otac i ponosni deda. Sada je ostao sam, a svet koji je gradio decenijama urušio se iznenada i nemilosrdno. Njegova kuća, puna uspomena, postala je mesto otuđenja. Sitni znakovi su mu govorili da više nije dobrodošao: knjige su premestili u kutije, omiljena stolica nestala, a čak i čajnik koji je svakodnevno koristio bio je “zagubljen”. Suptilne aluzije poput: „Možda bi trebalo da se preselite na selo ili u dom za stare“ ili „Prošetajte duže, Nikolaj“ osećao je duboko u srcu. Nije raspravljao, samo je pokupio ostatke svojih stvari i otišao, noseći sa sobom dostojanstvo i tišinu, ostavljajući za sobom gorčinu bez optužbi.
- Lutao je po snežnim ulicama, postajući gotovo nevidljiv za svet oko sebe. Jedino mesto koje mu je pružalo utehu bila je stara klupa u parku, mesto gde je šetao sa pokojnom ženom i malim sinom. Sedeo je, gledajući u prazninu, dok su mu misli lutale kroz vreme. Tada je jednog hladnog dana začuo poznat glas:
— Nikolaj? To si ti?
Pred njim je stajala Marija, njegova prva ljubav, žena koju je davno izgubio životom koji ih je odveo na različite strane. U ruci je držala termos i torbu sa toplim pirošcima. Njihovi pogledi su se sreli i vreme je, činilo se, stalo. Seli su zajedno, a tišina između njih bila je ispunjena sećanjima i neizgovorenim rečima.
— Ponekad ovde šetam — rekla je ona. — A ti?
— Ovo mesto ima mnogo uspomena — tiho je odgovorio Nikolaj. — Ovde je moj sin napravio prve korake.
Ispričao joj je o svom sinu Valeriju, o tome kako je stao na stranu svoje žene, a Marija je ćutke slušala, posmatrajući njegove ispucale ruke i umorne oči.
— Dođi kod mene — ponudila je. — Ne bi trebalo da budeš sam.
Marija je i sama živela u tišini nakon gubitka muža i deteta. Njeni dani bili su jednolični: posao, penzija, pletenje i retki susreti sa komšijama. Te noći Nikolaj je prvi put nakon mnogo vremena spavao negde gde se osećao sigurno, probuđen mirisom svežeg hleba i zvukom ključanja čajnika.
Dani su se pretvarali u nedelje, a Nikolaj je počeo da oživljava. Popravljao je nameštaj, pričao priče i pomagao u kući, dok ga je Marija grejala supom, brigom i toplim rečima. O prošlosti gotovo da nisu razgovarali, jer sadašnjost nosi novu nadu i mir.
Jednog dana Marija je videla Valerija na kapiji.
— Olga je otišla — rekao je — pogrešio sam.
Marija ga je pustila unutra, ali ga je upozorila da otac nije predmet koji možeš vratiti samo zato što si ostao sam.
— Tata… izvini — rekao je Valerij.
— Praštam — odgovorio je Nikolaj. — Ali neću se vratiti. Ovde mi je toplo. Oprost nije zaborav.
Dve godine kasnije Valerij je došao sa malim dečakom.
— Ovo je Saša, tvoj unuk — rekao je.
— Nacrtao sam ovo — pokazao je crtež dvoje ljudi na klupi. — Tata kaže da si jedan od njih ti. Želim dedu.
Nikolaj je zagrlio unuka, a u njegovom srcu ponovo je procvetao život. Pravio je ljuljaške, čamčiće, čitao bajke, dok ga je Marija posmatrala s tihom radošću.
— Ponovo živiš — rekla je.
— Zahvaljujući tebi — odgovorio je.
Venčali su se tiho, samo njih dvoje, sa Valerijem i Sašom, gradeći život pun topline i ljubavi. Godine su prolazile, a Nikolaj je zapisivao svoju priču za unuka, obećavajući da će Saša jednog dana napraviti knjigu.
Jednog proleća, Olga se pojavila — bleda i umorna.
— Sve sam izgubila, oprosti — rekla je.
— Ne ljutim se — odgovorio je Nikolaj — ali u ovu kuću nećeš ući. Ovde stanuje dobro, a ti si donela hladnoću. Želim ti mir, ali ne ovde.
Kada je Marija preminula, Nikolaj joj je držao ruku i šaputao zahvalnost. Nije plakao, samo je rekao:
— Čekaj me.
Ubrzo je pošao za njom. Na njihovoj klupi postavljena je tabla:
„Ovde se sve promenilo. Ovde se rodila nada.“
Sada dolaze bake i deke sa unucima, učeći ih da ljubav nije samo u rečima, već u prisustvu i pažnji koju pružaš drugima
