Čovek često veruje da su godine nešto što se meri kalendarom, datumima.Nisam ni primetila kako su snovi koje sam nekada imala ostali zaboravljeni dok sam ja živela za druge.Današnja ispoveswt ove žene neka bude podsetnik svima nama.
Oduvek sam se smatrala ženom koju je oblikovao sam život. Moje ruke, umorne ali navikle na stalni rad, bile su nalik na korenje drveta – uvek ukorenjene u rutinu, u kuhinju, u mašinu za suđe, u pribor prve pomoći. Sve je uvek bilo spremno i na dohvat ruke, jer je moja najveća misija bila porodica. Godine se nisu merile kalendarom, već brigom: u pohabanim peglama, u beskrajnim krpljenjima čarapa, u rečnim tokovima vruće supe sipane u tanjire. A onda, jednog jutra, probudila sam se ranije nego ikada i osetila da je mladost na neki način opet ušla u mene, tiho i nenajavljeno.
Steva je sedeo za stolom, zureći u svetleći ekran telefona. Retko sam ga viđala tako zatvorenog, kao da mu misli plutaju negde daleko. Posle sedamnaest godina zajedničkog života, od kojih je polovina protekla u tišini jutara, i to je postalo normalno. A onda je promuklim glasom izgovorio ono što je godinama tinjalo među nama: „Odlazim.“
- U trenutku kada su vrata za njim zatvorena, nastala je praznina koja se mogla dodirnuti. Klik brave pretvorio je moj dom u prostor bez boje i zvuka. Posmatrala sam fotografiju naše ćerke, klimavu na komodi, kao i mene samu – na ivici. Lutala sam po sobi, ljuta na ogrtač, na jastuk iz kojeg je bežalo pero, na magnet na frižideru sa natpisom „Srećni zajedno“. Sve me podsećalo na ono što je nestalo.
U trenucima nemoći zazvonio je telefon. Ženski glas, nepoznat, tiho i nesigurno izgovorio je: „Ja sam Lena… sa njim sam.“ Njene reči odjeknule su u meni kao hladan tuš. Tražila je da ga primim nazad. Pomisao da ljubavnica moli suprugu da primi muža delovala je groteskno, a bes je proključao u meni.
Dok je Lena kroz jecaje objašnjavala da on stalno priča o meni i porodici, u meni su se smenjivale slike prošlosti. Videla sam nas mlade, na moru, u vikendici, u sitnim gestovima i oproštajima. Ali sada je sve to bilo obojeno gorkom spoznajom da sam živela sa čovekom koji je uvek voleo pre svega – sebe.
Kada je razgovor završen, kuća je postala jezivo tiha. Mehanički sam ponavljala rutinu: prala sudove, nameštala krevet, peglala haljinu koja nije imala svrhu. Želela sam majčinu ruku, njen miris i utehu, ali ostala mi je samo uspomena na njen šal. Plakala sam u njega, kao dete.
Nakon nekoliko sati, vrata su opet škljocnula. Vratio se, zbunjen i umoran, da uzme još neke stvari. Preda mnom je stajao stranac. Nije to bio muž, nije bio ni otac – bio je samo čovek slomljen sopstvenim izborima. Ćutala sam, dok je on nespretno tražio reči opravdanja. Tada sam prvi put osetila ne samo bol, već i čudno olakšanje. Kao da mi je skinut teret, kao da sam napokon oslobođena.
- Kasnije sam skuvala sebi čaj iz servisa koji sam čuvala za posebne prilike. Taj mali gest bio je simbolični znak – počinjem da živim za sebe. Krevet je bio hladan, ali moj. Tišina je i dalje pritiskala, ali sada više nije bila neprijatelj, već prostor u kojem mogu da dišem.Dani su prolazili sporo. Drugarice su zvale, nudile utehu. Njihove reči, iako dobronamerne, bolele su više nego sama tišina. U jednom trenutku sam prasnula u smeh, gledajući u teglu džema i sopstvenu nemoć. To je bio trenutak spoznaje – ja sam sada slobodna žena, uprkos suzama.
Te večeri dozvolila sam sebi da zaista plačem, ne stidljivo, već naglas. Iz mene su izašli bol, bes, stid i – novo olakšanje. Pogled u ogledalo otkrio mi je lice natečeno od suza, ali iskreno, pravo. To sam bila ja.
Narednih dana počela sam da radim male stvari samo za sebe: kupku, pisanje pisama, lenjo ispijanje čaja. Svaki trenutak bio je znak oslobađanja. A onda je ponovo zazvonio telefon. Bio je to opet Leniin glas. Sada je i ona plakala, shvativši da je i njega izgubila. Rekla je: „Otišao je. Ja sam jadna.“
Tada sam prvi put odgovorila bez gorčine. Rekla sam joj da svako od nas mora da pokuša da stvori svoj život, bez straha i bez krivice. Obema nam je ostala samo usamljenost, ali ta usamljenost više nije bila nepodnošljiva.
Zatvorila sam slušalicu i osetila mir. Taj mir nije bio radost, nije bio ni sreća – bio je ravnoteža, zahvalnost što sam ostala živa posle svega. Te večeri otvorila sam prozore, pustila vetar, miris hleba iz pekare, smeh sa ulice. I rekla sebi: „Goco, sada živi.“
