U mnogim delovima Srbije i danas živi verovanje da se na velike praznike, a posebno na dan Ognjene Marije ne smeju raditi teški fizički poslovi.U današnjem članku objasnit ćemo vam i zašto,kao i prema verovanjima šta se može desiti ako se poštuje ovo pravilo.
To pravilo ne poštuju samo duboko religiozni ljudi – često ga se pridržavaju i oni koji inače ne praktikuju vjeru svakodnevno. Jer, kako kažu stariji, bolje je ne iskušavati sudbinu. Vekovima su se među narodom prenosile priče o nesrećama, upozorenja koja su ostavljala trag u kolektivnom pamćenju. Jedna od tih priča došla je iz male seoske zajednice u srcu Srbije.
Priču prenose komšije, prijatelji i čak potpuni stranci, jer se duboko urezala u sećanje onih koji su je čuli. Glavna junakinja je Radmila, žena koja je ceo život provela u seoskom domaćinstvu, naviknuta na rad, red i disciplinu. Tog dana, leto je bilo u punom jeku. Sunce je već od ranog jutra palilo zemlju, vazduh je mirisao na toplu prašinu i dim iz šporeta. Radmila je, kao i mnogo puta ranije, rano ustala kako bi obavila nekoliko kućnih poslova pre nego što sunce ojača.
Namjeravala je samo malo da cepne drva, tek toliko da ima za šporet, jer je planirala da kuva zimnicu. Nije bilo u pitanju ništa veliko, kako kaže – samo nekoliko panjeva. Međutim, ni sama ne zna kako je zaboravila da je tog dana upravo praznik Ognjene Marije. Niko iz kuće nije je podsetio, a ni ona nije pogledala u kalendar.
Uzela je sekiru i uputila se iza kuće. Nekoliko zamaha bilo je bez problema, ali onda se dogodilo nešto što će zauvek pamtiti. U trenutku kada je zamahnula, drška sekire je pukla, a metalni deo izleteo iz ruke i direktno pogodio njenu glavu. Nije znala da li je to bio trenutak nepažnje, umora, ili nešto drugo. Osetila je samo jak udarac, a zatim krv koja joj je potekla niz lice.
- U panici je potrčala u kuću, stežući čelo peškirom i pokušavajući da se smiri. Sela je, uzela dah, i onda joj je pogled pao na zid. Tamo je visio kalendar, a na njemu crvenim slovima ispisano – Ognjena Marija. Tada je sve postalo jasno. Kaže da nije imala sumnje: nije bila u pitanju obična nezgoda, već upozorenje. Kao da je neko odozgo rekao – „Zaustavi se, stani, zaboravila si ono što se mora poštovati.“
Taj događaj ostavio je trajan trag na njoj. Fizički, ostao joj je ožiljak na glavi, ali dublji trag bio je onaj u njenoj svesti. Od tada više nikada nije radila ništa teže na taj dan. Počela je da upozorava i druge, najpre svoje unuke, zatim komšije, pa i potpune strance. Na pijaci, u autobusu, u razgovorima uz kafu, njena priča je živela kao opomena.
Govori tiho, ali s uvjerenjem: „Nije važno da li si vernik, važno je da poštuješ dan koji nije običan. Tada se ne cepaju drva, ne kopa bašta, ne pere veš. Sve to može da sačeka. A život – on ne može da se ponovi.“Danas, kad stigne praznik, Radmila dan ranije pripremi sve. Ako nešto zaboravi, odloži za kasnije. Kaže da više ne rizikuje, jer je shvatila da praznik nije samo običaj, već duhovni ritam, sklad između čoveka i neba.
Njena priča i dalje kruži. Ljudi je slušaju sa pažnjom, jer se ne tiče samo nje – tiče se svih nas koji smo skloni da ponekad zaboravimo dublji smisao običaja koje su nam ostavili preci. U vremenu kada se mnogo toga zaboravlja, njeno iskustvo služi kao tiha poruka: da se ne igra sa svetinjom, da se poštuje red, i da svako ko pređe granicu može naići na upozorenje koje ne zaboravlja.
