Postoje priče koje ostavljaju dubok trag, ne samo zbog onoga što se dogodilo, već i zbog tišine i pitanja koja ostaju zauvek bez odgovora. Jedna od takvih je priča o malom Saši, dečaku čiji je nestanak zauvek promenio život njegove porodice.
Kasno popodne obasjavalo je ulicu dok se Saša, dečak od jedanaest godina, spremao za fudbalski trening. Vezivao je pertle na svojim omiljenim patikama i maštao kako će jednog dana postati fudbaler. Sanjao je teren, publiku i trenutak kada će postići prvi veliki gol. Majka ga je dozivala iz kuhinje, pružajući mu flašicu vode. „Samo nemoj da trčiš preko ulice“, rekla je brižno dok ga je grlila na vratima i poljubila u kosu. On se nasmejao i potrčao niz ulicu, ne znajući da je to poslednji razgovor koji će ikada voditi sa njom.
- Kada se nije vratio sa treninga, majka je u početku verovala da se zadržao kod prijatelja. Ali sati su prolazili, noć je padala, a njega nije bilo. Nemir je prerastao u strah. Zvala je drugove, komšije, obilazila teren, ali Saše nije bilo. U pomoć je ubrzo pozvana policija. Počela je potraga – pregledane su škole, parkovi, šume. Njegova slika osvanula je na stubovima, a majka je, drhteći, ponavljala jedno isto: „Moj sin će se vratiti. Mora.“
Prolazili su dani, a zatim i godine, ali odgovora nije bilo. Majka je čuvala njegovu sobu netaknutu, kao da će se svakog časa vratiti. Ponekad bi joj se učinilo da čuje njegove korake niz hodnik, ili bi na ulici među decom ugledala lice koje podseća na njega. Nada i bol borili su se u njenom srcu iz dana u dan. „Ako ja ne čekam svog sina, ko će?“ govorila je prijateljici, odlučna da nikada ne prestane da veruje.
Dvadeset i dve godine prošle su u tišini čekanja. Tada se desilo nešto što je sve promenilo. Njena prijateljica je na poslu dobila paket adresiran na nju, a na kutiji je stajalo majčino ime – Verka K.. Kada ga je otvorila, ugledala je patike u kojima je njen sin otišao tog poslednjeg dana na trening. Srce joj je zastalo, a suze su navrle. Pored patika ležao je pažljivo presavijen list papira. Na njemu, dečjim rukopisom, stajala je poruka: „Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.“
- Drhtavim rukama je privila poruku uz lice, ponavljajući kroz jecaje njegovo ime. To je bio trenutak koji joj je probudio novu buru emocija – bol, ali i trag nade. Odakle poruka posle tolikih godina? Da li je Saša ostavio patike kao znak pre nego što je nestao? Ko ih je čuvao sve to vreme i zašto su stigle baš tada? Pitanja su se nizala, ali odgovora nije bilo.Policija je ponovo bila uključena, pokušali su da prate trag paketa, ali nikada se nije saznalo ko je poslao patike i poruku. Misterija je ostala nerazjašnjena, a ono što je majci ostalo bio je taj list papira – dokaz da ju je njen sin voleo, da je mislio na nju i da joj je želeo ostaviti deo sebe.
Za majku, poruka je postala svetinja. Čuvala ju je kraj kreveta i svakog jutra prvo bi je dodirnula i pročitala. „To je moj razgovor sa njim. To je moj Saša, moj dečak“, govorila je. Iako nije dobila odgovore na mnoga pitanja, u toj rečenici pronašla je utehu. To je bio znak da njihova veza nikada nije nestala.
Ova priča ostaje svedočanstvo o snazi majčinske ljubavi, o upornosti i nadi koja traje i onda kada vreme briše tragove. Nestanak jednog dečaka postao je rana koja nikada ne zaceljuje, ali i priča koja pokazuje da ljubav nadživljava sve – i bol, i godine, i tišinu. U poruci nađenoj posle više od dve decenije, majka je pronašla ono što je čekala celog života: potvrdu da njen sin nije zaboravio.
Iako svet možda nikada neće saznati šta se dogodilo sa Sašom, za njegovu majku svaki novi dan počinje i završava se sa onim jednostavnim rečima ispisanim dečjom rukom: „Mama, volim te.“
