U današnjem članku vam pišemo na temu priče koja pokazuje da se porodica ponekad ne rađa već gradi. Ovo je priča o dečaku Osmanu, o ljudima koji su ga prihvatili kao rođenog, i o zahvalnosti koja se vraća čak i posle pola veka.
Reč je o jednoj onoj toploj, iskrenoj životnoj istini: da dobro koje damo ne nestaje, već ostaje u ljudima koje smo dotakli.Osman je imao tek dvanaest godina kada je napustio siromašni dom u Zvorniku i stigao na uzvišenja Romanije, u kuću pravoslavne porodice Novosel. Njegova majka, iscrpljena životom i neimaštinom, poslala ga je da radi kao nadničar, ne iz želje, već iz nužde.
Mali dečak je tada prvi put zakoračio u svet u kojem je morao biti veći nego što je stvarno bio. Nije znao šta ga čeka, niti da će taj dom, koji nije bio njegov, postati temelj njegovog karaktera, života i svega što će kasnije biti.
Porodica Novosel bila je imućna, poznata u selu po svom imanju i dobroj reputaciji. Ali ono što ih je razlikovalo od drugih nije bilo bogatstvo — već srce. Umesto da malog Osmana tretiraju kao radnika, oni su u njemu videli dete koje treba dom, toplinu i rukovodstvo. Od prvog dana prihvatili su ga bez zadrške, a njihov sin Slaviša, njegov vršnjak, podelio je s njim čak i svoj krevet. Ta slika — dva dečaka pod istim pokrivačem — postala je simbol odnosa bez razlika, bez predrasuda i bez bilo kakvog “ti si ono, ja sam ovo”. Oni su bili samo deca, rasla pod istim krovom.
- Osman je tada po prvi put osetio šta znači imati sigurnost. Novi dom ga je hranio, učio, oblikovao. Milan i Vela, Slavišini roditelji, pokazali su mu da se poštenje, briga i rad mogu naučiti prećutnim primerima. Uvek su ga štitili, kao da im je rođeni sin. Kada je stiglo pismo u kojem je pisalo da mu je brat preminuo, Vela je danima skupljala hrabrost da mu to kaže — baš kao majka koja pokušava da zaštiti svoje dete od bola. To je bio trenutak koji je Osman zauvek urezivao u sećanje.
Godine su prolazile, a mali nadničar je postajao mlad čovek. Radio je vredno, slao novac kući, trudio se da olakša teret majci i sestri. Njegov trud nije bio samo rad za Novoselove — bio je to i životni doprinos porodici iz koje je potekao. Do svoje šesnaeste godine ostao je kod njih, izgradio sebe, stekao radne navike, sigurnost i osećaj pripadanja. Kada je napustio Romaniju, otišao je kao čovek koji nosi u sebi sve što je tamo naučio.
Kasnije ga je život odneo daleko — u Beograd, u inostranstvo, pa čak i u Ameriku, gde je vozio kamion i stvarao novi put. Ali on je, bez obzira na udaljenost, u sebi uvek nosio sećanje na Milana, Velu i Slavišu. To nije bila samo uspomena — to je bila zahvalnost.
Prošlo je pedeset godina pre nego što se ponovo vratio na mesto gde je odrastao. Došao je sa željom da se zahvali, da bar jednom izgovori “hvala” ljudima koji su ga spasili u najosetljivijim godinama njegovog života. Ali tada je saznao da su Milan i Vela preminuli i da su sahranjeni na pravoslavnom groblju u Sokocu.
Stajao je nad njihovim grobom, u tišini, kao odrasli čovek koji se poklanja onima koji su mu dali najviše. Izgovorio je zavet da će pomagati drugima, baš kao što su oni pomogli njemu. To je bio njegov način da vrati dug koji se ne može vratiti novcem, već delima.
Nekoliko dana kasnije, sudbina mu je vratila još jedan dar — susret sa Slavišom. Umesto dva dečaka u jednom krevetu, sada su sedela dva starija čoveka, ali sa istom toplinom u očima, sećajući se detinjstva koje je izbrisalo sve granice vere, porekla i siromaštva. Razgovarali su kao braća koje je život razdvojio, ali nikada nije udaljio.
- Slaviša je rekao ono što je najtačnije opisalo njihovu priču: da je bitnije ostati čovek nego biti određen verom. Da njegov otac nije osiromašio jer je držao Osmana, nego je, naprotiv, bogatio svoju kuću dobrotom koju je davao. I da su deca, tada, bolje razumela svet nego mnogi odrasli danas.
Osmanova priča nije priča o nadničaru. To je priča o dečaku koji je dobio dom onda kada ga nije imao. O porodici koja je prevazišla svaku granicu i pružila ljubav bez pitanja. O zahvalnosti koja traje celog života. O tome da porodica može biti svaki čovek koji nas prihvati, zaštiti i oblikuje
