U današnjem članku vam pišemo na temu koja se bavi dubokim pitanjem ličnog zdravlja, stresa i unutrašnjih borbi koje često zanemarujemo dok ne postanu previše očigledne.
Kroz priču jedne žene koja je verovala da je njen dom zauzet nepoznatim prisustvom, istražujemo kako iscrpljenost, stres i preopterećenost mogu oblikovati našu svakodnevnicu i dovesti do stanja koja se čine neobjašnjivima.
Živela sam sama u svom stanu, potpuno sigurna da je sve pod kontrolom. No, svake noći osećala sam da nije sve u redu. Bio je to taj mirisni, ali pomalo napeti trenutak kad ti se čini da je neko tu, iako nema nikoga. U početku sam to objašnjavala umorom i stresom. Posao, svakodnevni problemi, noći pune nesanice — sve to je ostavljalo trag na meni. No, kako su noći prolazile, počeli su se pojavljivati zvuci — tiha škripa poda, koraci u mraku, zvuci kao da se nešto premještalo. Bilo je to nešto što nije moglo biti samo proizvod moje umorne mašte.
Ležala sam u mraku, osjećajući da me nešto prati, a ipak nisam mogla shvatiti što. Zvuči su bili gotovo nehotični, kao da je nepoznati posetilac znao svaki kutak mog stana i postupao oprezno, kako ne bi bio otkriven. Sa svakom noći, osećaj je rastao, a ujutro sam počela uviđati sitne promene u svom okruženju. Telefon je ležao na krevetu, iako sam ga ostavila na stolu. Odeća je bila na podu, kao da je neko premeštao stvari. U početku sam pokušavala da to objasnim iscrpljenošću, umorom i zaboravom, ali kako su dani prolazili, to je postajalo sve teže.
- A onda su se počeli javljati i drugi, jasniji znaci. Noću bih se budila s jasnim osećajem da me neko posmatra. Iako nisam otvarala oči, strah je bio nepogrešiv — neko je tu, a ja to nisam mogla videti. Počela sam da verujem da je moj stan zapravo zauzet nepoznatim gostom. I tako je počeo moj plan — postaviti kameru u spavaću sobu i videti da li je stvarno moguće da je neko u mom domu.
Kada sam pogledala snimke sledećeg jutra, šokirala sam se. Na ekranu sam videla sebe kako ustajem iz kreveta, hodam po sobi, premeštam stvari, otvaram ormar, pa čak i prevrćem stolicu — sve dok se nisam vratila u krevet i zaspala. Ništa nije bilo neobično. Niko drugi nije bio prisutan, sve su to bili moji pokreti. A najstrašniji deo je bio da se ničega nisam sećala. Nisam imala nikakvo sećanje na to što sam radila noću. Svi strahovi, zvuci i uznemirujući trenuci koje sam doživela tokom tih noći zapravo nisu bili povezani sa spoljnim svetom, već sa mnom.
Ono što mi je trebalo bilo je razumeti da nije u pitanju neko spoljašnje prisustvo, nego moje telo koje je govorilo kroz iscrpljenost i preopterećenje. Po preporuci stručnjaka, počela sam da se bavim svojim zdravljem. Terapije, analiza stresa, bolja higijena sna — to su bile promene koje su mi pomogle da se ponovo povežem sa sobom i svojim potrebama. Postepeno, noći su postale mirnije, a kamera više nije zabeležila nikakve neobične pokrete.
Naučila sam veoma važnu lekciju: briga o sebi nije slabost, to je nužnost. I dok nisam ozbiljno shvatila koliko sam iscrpljena, nisam mogla da se nosim sa svojim strahovima. Sada, kad se osvrnem na to, znam da je najvažnija stvar u životu da se setimo da sebi treba da budemo prioritet. To je osnovni korak ka tome da ponovo preuzmemo kontrolu nad svojim životom
