U današnjem članku prenosimo vam ispovijest žene koja je mislila da nakon rođenja djeteta njen život postat će bajka.Međutim njenu radost pokvarila je svekrva i tad su počeli problemi…
Kada sam rodila sina, mislila sam da će moj život postati bajka. Moj muž i ja dugo smo čekali taj trenutak, molili se za njega i zamišljali kako će izgledati naš porodični život. Kada sam ga konačno ugledala, prvi put ga privila na grudi, bila sam sigurna da sreća nema granica. Međutim, ta radost je vrlo brzo počela da bledi, jer se u našu priču umešala moja svekrva.
Umesto da uživa u unuku, da ga mazi i raduje se svakom njegovom osmehu, ona je od prvog dana u svemu tražila razlog za sumnju. Svaki put kada bi pogledala bebu, promrmljala bi:
– „Ne liči na mog sina… nešto tu nije kako treba.“
U početku sam se trudila da je ne shvatam ozbiljno. Govorila sam sebi da je to samo njen hir, da svaka beba menja izgled i da će vremenom ličiti i na mene i na oca. Ali njeni komentari nisu prestajali. Postajali su sve glasniji, zlobniji i otrovniji.
Sve je kulminiralo jednog dana kada sam se vraćala iz prodavnice sa kesama u rukama. Moj komšija, čovek od pedesetak godina, ponudio se da mi pomogne. Uzeo je nekoliko kesa i uneo ih do ulaza. Za mene je to bio samo čin dobrote, ništa više. Međutim, svekrva je to videla kroz prozor. Od tog trenutka njen otrov je dobio novi oblik. Počela je da širi priču da dete „ima oči baš kao komšija“, da „nije čudo što je toliko spreman da pomogne“.
- Nije se zaustavila samo na tome. Počela je da ubeđuje mog muža, njegovu sestru, pa čak i komšije. Govorila je da dete „nije naše“, da nosi „tuđu krv“. Osećala sam se kao stranac u sopstvenom domu, kao da sam postala osumnjičena u sopstvenom životu.
Vrhunac je došao kada me je, pred mojim mužem, pogledala ravno u oči i rekla:
– „Ako nemaš šta da kriješ, pristani na DNK test. I ja imam pravo da znam da li je to moje unuče!“
Te reči su me slomile. Plakala sam celo veče. Osećala sam se poniženo i povređeno, kao da je neko zgazio moje dostojanstvo. Najviše me bolelo što moj muž nije rekao ni jednu reč u moju odbranu. Samo je mirno ponavljao:
– „Ako uradimo test, sve će se završiti.“
I pristala sam. Ne zbog nje, već zbog mira. Nisam želela da moje dete raste u atmosferi sumnje i otrovnih reči.
- Dok smo čekali rezultate, živela sam u paklu. Svekrva me nije ispuštala iz vida. Kada bih hranila bebu ili ga uspavljivala, imala sam osećaj da me posmatra kao stranca, da traži dokaze za svoje sulude teorije. Noću sam loše spavala, budila se u suzama i pitala sebe: „Kako sam dospela u situaciju da dokazujem da sam majka sopstvenog deteta?“
Kada su rezultati stigli, lekar je kratko rekao:
– „Dete je stoprocentno biološki sin vašeg muža. Sumnje nema.“
U tom trenutku osetila sam ogromno olakšanje, ali i gorčinu. Pogledala sam svekrvu – lice joj je bilo belo kao zid, pogled spušten, bez reči. Od tog dana nikada više nije pomenula komšiju, niti izgled mog sina. Ponašala se kao da se ništa nije dogodilo, ali ja znam da jeste – i da to nikada neće biti izbrisano.
Možda bi neko rekao da treba da je razumem, da je želela sigurnost i da je brinula za svog sina. Ali ja ne mogu. Njene reči bole više nego bilo šta drugo. Naučila sam tada jednu gorku istinu – da ponekad porodica može biti najveći neprijatelj, da žena, ma koliko bila nevina, može biti ponižena i osumnjičena samo zato što neko želi da veruje u svoju verziju istine.
Danas sam ponosna majka i supruga. Moj sin je dete ljubavi, dokaz naše želje i naše snage. I iako je ta epizoda ostavila ožiljak, naučila me je da budem čvrsta, da verujem u sebe i da znam gde je istina.
A najveća pobeda od svih je što sam, na kraju, imala istinu na svojoj strani. Ona je bila moj jedini saveznik i najveća zaštita.
