Smrt Josipa Broza Tita doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i lidera Saveza komunista, bila je događaj koji je zauvek obeležio istoriju ovog prostora.
- Njegov odlazak 4. maja 1980. godine u Ljubljani označio je kraj jedne epohe i ujedno otvorio vrata periodu neizvesnosti u kojem se Jugoslavija više nikada nije vratila na stare temelje.Bolest je počela krajem decembra 1979. godine, kada je došlo do ozbiljnog začepljenja krvnih sudova u njegovoj levoj nozi. U početku se verovalo da će terapija lekovima pomoći, jer je Tito dugo odbijao bilo kakvu operaciju. Međutim, kako se stanje pogoršavalo, lekari su morali da pribegnu radikalnijim merama.
Dana 12. januara 1980. izveden je arterijski bajpas, ali ta intervencija nije donela željene rezultate. Devet dana kasnije, 21. januara, doneta je odluka da mu se amputira leva noga. Operacija je privremeno ublažila bolove i dala utisak da se stanje stabilizuje, ali organizam starog i već iscrpljenog predsednika bio je suviše slab. Ubrzo su nastupile nove komplikacije – problemi s bubrezima, a zatim i upala pluća. Krajem februara, Tito je stavljen u veštačku komu i priključen na aparate za disanje. Uprkos ogromnom naporu lekarskog tima, njegovi vitalni organi popuštali su jedan za drugim, sve dok nije izdahnuo 4. maja u 15.05 časova, u svojoj 88. godini života.
Sam Tito je još za života razmišljao o svom poslednjem počivalištu. Tokom putovanja u Ameriku, posetio je grobnicu predsednika Frenklina Ruzvelta, koja ga je fascinirala svojom skromnošću. Nije želeo monumentalne spomenike ni raskoš, već jednostavan beli mermerni sarkofag sa urezanim imenom, nadimkom i godinama života. Njegova želja ostvarena je u Beogradu, u kompleksu poznatom kao Kuća cveća, koji je postao deo predsedničkog vrta, a kasnije i jedno od najposećenijih memorijalnih mesta u regionu. Tamo su generacije Jugoslovena i kasnijih nacija dolazile da odaju počast čoveku koji je decenijama bio simbol jedinstva.
Nakon smrti usledile su ubrzane pripreme za sahranu, koja je morala biti organizovana za svega nekoliko dana. U roku od 72 sata izgrađena je i betonirana površina od 200 kvadratnih metara, na kojoj je bilo predviđeno mesto za grobnicu, mimohod i tribine za mnogobrojne državnike. Radovi su trajali danonoćno jer je ceremonija bila zakazana za 8. maj. Za tu priliku izrađena je ogromna nadgrobna ploča od aranđelovačkog mermera teška čak devet tona. Ipak, pošto je postavljanje takvog kolosa pred kamerama celog sveta nosilo rizik, inženjeri su najpre postavili privremenu lakšu ploču, a trajna je dodata kasnije.
- Sam čin sahrane bio je pažljivo osmišljen i obavljen uz najviše mere dostojanstva. Sanduk sa Titovim telom, dopremljen iz Ljubljane nekoliko dana ranije, bio je obložen bakarnom maskom, spušten u grobnicu i dodatno zaštićen betonskom konstrukcijom. Preko nje je postavljena teška mermerna ploča. Tako je vođa koji je više od tri decenije čuvao Jugoslaviju ujedinjenu pronašao svoje večno počivalište u srcu Beograda. U javnosti se kasnije govorilo kako je Tito zapravo „dva puta sahranjen“ – jednom pred očima sveta, a drugi put u tišini, kada su postavljeni konačni elementi grobnice.
Njegova sahrana ostala je upisana u istoriju kao jedan od najvećih skupova državnika u 20. veku. Na ceremoniji su se okupili predstavnici iz preko 120 zemalja sveta, uključujući kraljeve, predsednike, premijere i lidere tada najmoćnijih država. Sama činjenica da su u Beograd istovremeno došli lideri suprotstavljenih blokova Hladnog rata, i Istoka i Zapada, najbolje govori o njegovom međunarodnom ugledu i važnosti politike nesvrstanosti koju je gradio. Jugoslavija je tih dana bila svetski centar pažnje, a Beograd mesto gde su se ukrštali putevi političkih velikana.
Ipak, poslednji trenutak, kasno uveče 8. maja, protekao je u tišini. Samo uzak krug najbližih saradnika prisustvovao je završnom činu zatvaranja grobnice. Time je simbolično spuštena zavesa na jedno od najznačajnijih poglavlja istorije jugoslovenske države.
Danas je Kuća cveća mnogo više od grobnice. Ona je mesto sećanja, ali i svojevrsno ogledalo istorije. Hiljade ljudi i dalje dolazi svake godine da oda počast, neki iz poštovanja, neki iz nostalgije, a neki iz znatiželje. Ličnost Josipa Broza i dalje izaziva podeljena mišljenja – jedni ga vide kao vizionara i vođu koji je održao mir i stabilnost, dok ga drugi kritikuju zbog autoritarne vlasti i gušenja političkih sloboda. Bez obzira na te različite stavove, činjenica ostaje da je njegova smrt označila početak kraja Jugoslavije, države koja je, zahvaljujući njemu, više od tri decenije funkcionisala kao složena federacija.
Sam narod je 1980. godine ostao u šoku i dubokoj neizvesnosti. Za mnoge je Tito bio figura koja je simbolizovala sigurnost i ravnotežu. Njegova poslednja želja za jednostavnošću u smrti, nasuprot njegovom velikom političkom nasleđu, ostala je snažna poruka. U toj kontradikciji ogleda se cela njegova biografija – čovek koji je vladao čvrstom rukom, ali je želeo da bude upamćen kao običan čovek među ljudima
