U istoj godini kad je Madžgalj umro, Sloboda Mićalović doživela da joj se svet divi: Sudbina se neverovatno poigrala sa 2 najbolja prijatelja rođena na isti dan

Prijateljstvo koje su gajili Marinko Madžgalj i Sloboda Mićalović bilo je posebno i dragoceno, jedno od onih koje se danas retko viđa. Njihova bliskostje išla toliko daleko da su jedno drugo posmatrali gotovo kao brat i sestra.

Zanimljivo je da su rođeni istog dana, pa su često zajedno pravili proslave i slavili život. Pored zajedničkog datuma rođenja, spajala ih je i ista profesija, ljubav prema glumi. Publika ih je imala priliku gledati rame uz rame, naročito u seriji „Ranjeni orao“, koja je osvojila srca gledalaca neverovatnom brzinom. U tim trenucima, Sloboda je ostala zapamćena kao „mala bela gospođica“, a Marinko je uvek bio njen „Maki“. Njihova druženja su bila ispunjena pesmom, smehom do suza i iskrenim radovanjem tuđem uspehu.

• Međutim, iako su delili toliko toga, sudbine su im bile potpuno različite. Dok je Marinko vodio najtežu životnu bitku, Sloboda je doživljavala najveće profesionalne uspehe. U vremenu kada je saznao za strašnu dijagnozu, njegova prijateljica je radila na jednom od najvažnijih projekata u karijeri – filmu „Na mlečnom putu“, u kojem je igrala rame uz rame sa slavnom Monikom Beluči. Film je premijerno prikazan 9. septembra 2016. na filmskom festivalu u Veneciji, a upravo je tada Sloboda zasijala na svetskoj sceni, ostavljajući snažan utisak i na kritiku i na publiku. Za ulogu Milene nagrađena je prestižnom nagradom FIPRESCI za najbolju žensku ulogu, a pored profesionalnog priznanja, iz tog perioda potiče i veliko prijateljstvo sa Monikom Beluči, koje traje i danas.

Dok su se Slobodi otvarala vrata svetske karijere, njen bliski prijatelj je prolazio kroz najteže dane života. U maju 2015. godine, Marinko je hitno primljen u bolnicu zbog jakih bolova, a tada mu je otkriven karcinom pankreasa. Pokazao je veliku snagu i nesebičnost time što nije želeo odmah da obavesti porodicu, kako im ne bi pokvario odmor. Do samog kraja brinuo je više o drugima nego o sebi, štiteći najmilije od bola i straha. Nakon prve operacije činilo se da dolazi do poboljšanja, a poznati lekari iz inostranstva uključili su se u njegov slučaj, verujući da postoji šansa da se izbori.

Jedan od najemotivnijih trenutaka bio je susret sa njegovom ćerkicom Sarom, koja je tada imala svega šest godina. Zbog iscrpljujućih hemoterapija, neko vreme nije mogao da je viđa, pa je devojčica bila zbunjena i tužna. Kada su se ponovo sreli, emocije su je preplavile – plakala je kada je videla tatu koji joj je mnogo nedostajao. To je bio trenutak u kojem su se iskreno ogledali ljubav i bol, trenutak koji je svima pokazao koliko je snažna veza između oca i deteta.

• Nažalost, uprkos svim naporima lekara i njegovoj neverovatnoj snazi, krajem 2015. godine doktori su saopštili teške vesti – bolest je uznapredovala i preostalo mu je svega nekoliko meseci života. Umesto da se preda očaju, Marinko je odlučio da to vreme provede radeći ono što voli i u društvu ljudi koji su mu bili najvažniji. Čak je nastavio da snima seriju u Crnoj Gori, pokazujući koliko mu je ljubav prema poslu davala snagu.

Ipak, njegova najveća želja bila je duhovne prirode. Samo dvadeset dana pre smrti, ostvario je dugo sanjani trenutak i krstio se u manastiru Ostrog. Bio je to čin njegove vere i nade, a ujedno i poslednja velika odluka koju je doneo. Samo tri nedelje kasnije, 26. marta 2016. godine, Marinko Madžgalj je izgubio bitku sa bolešću, ostavivši neizbrisiv trag u srcima porodice, prijatelja i publike. Imao je svega 37 godina.

Za Slobodu Mićalović, gubitak prijatelja značio je i kraj jedne tradicije koja im je bila posebno draga – zajedničkog slavljenja rođendana. Samo godinu dana nakon njegove smrti, priznala je da više nije imala želju da obeležava taj datum, jer bez njega ništa nije bilo isto. Njene reči tada su bile prožete tugom i setom, jer je svaki 21. avgust podsećao na Makija, sa kojim je petnaest godina delila radost tog dana.

Iako ga fizički više nema, Sloboda mu se svake godine obraća emotivnim porukama. Jedna od njih glasila je: „Sve što treba znati, doznali smo skupa, vreme može stati, srce neka lupa… Zauvek u srcu.“ Te reči svedoče o prijateljstvu koje je prevazišlo prolaznost i ostalo zapisano u sećanju kao jedno od onih iskrenih, dubokih i neponovljivih.

Priča o Marinku Madžgalju i Slobodi Mićalović nije samo priča o glumačkom drugarstvu, već i o pravoj ljudskoj bliskosti. Njihova povezanost podseća da postoje prijateljstva koja prevazilaze vreme i prostor, i da, iako život ponekad piše tužne priče, ljubav i sećanje nikada ne umiru.