Mikica Bojanić, mlađi sin poznatog pevača Miloša Bojanića, otvoreno govori o izazovima i radostima roditeljstva deteta sa autizmom. Njegov sin je tokom godina pohađao brojne terapije, kako u Srbiji, tako i u Kanadi, ali trenutno ne prima tretmane.
- Ipak, Mikica primećuje značajan napredak kod deteta, što ga ispunjava optimizmom.„U odnosu na prošlu godinu, napredak je ogroman. Detalji koje primećujemo svakodnevno čine nas srećnim. Ranije nismo mogli da sednemo sa njim u restoran, a sada uživa u tome – pije sokić i jede zajedno sa nama. To su male stvari, ali za nas predstavljaju veliki pomak. Napredak, naravno, zavisi od oblika autizma – kod nekih dece je veći, kod drugih manji, ali svaki pomak je dragocen“, iskreno objašnjava Mikica.
Pevač naglašava da briga za sina zahteva ogroman trud, posebno za njegovu suprugu, koja je svakodnevno posvećena detetovim potrebama: „24 časa dnevno brine o njemu i to je ogroman teret. Koliko mi je teško zbog njega, toliko je i zbog nje. Vidim koliko je angažovana i koliko se žrtvuje da bi njemu bilo bolje.“
Suočavanje sa dijagnozom deteta nije bilo jednostavno. Mikica priznaje da su on i supruga prvobitno teško prihvatili stvarnost: „Dijagnoza autizma je nešto što može da razume samo roditelj koji prolazi kroz isto. Priželjkivali bismo da bolest pređe na nas, ali to nije moguće. Nema leka za autizam, što je teško prihvatiti.“ Ipak, s vremenom su se naučili da žive sa situacijom i fokusiraju na ono što mogu da učine za dobrobit svog sina. „Morali smo, i zbog njega i zbog druge dece, da nastavimo normalno sa životom i da prihvatimo situaciju. Radimo sve što je u našoj moći kako bi mu život bio što kvalitetniji“, dodaje Mikica.
Iako su koraci napretka često mali, njihova vrednost za porodicu je ogromna. Zajednički obroci, šetnje i jednostavne svakodnevne aktivnosti sada imaju poseban značaj. „Sad možemo zajedno da sednemo, popijemo sokić, klopamo – to su male stvari, ali donose ogromnu radost i osećaj da smo uspeli. Svaki pomak napred znači da možemo funkcionalno provoditi vreme sa njim i da možemo graditi porodičnu harmoniju“, objašnjava Mikica.
On ističe koliko je važna timska podrška u porodici, gde svaki član igra ključnu ulogu. „Odmah po dijagnostikovanju autizma, krenuo je težak period. Supruga nosi najveći teret, ali zajedno učimo kako da funkcionišemo i da sinu pružimo najbolje moguće uslove. Važno je biti strpljiv, dosledan i pružati ljubav, jer samo tako dete može napredovati“, napominje pevač.
- Mikica Bojanić takođe ukazuje na potrebu za ravnotežom u životu. Pružanje detetu sigurnost, ljubavi i podrške ne sme značiti zanemarivanje drugih članova porodice. „Važno je da nastavite život uprkos izazovima. Naš cilj je da sin ima stabilno okruženje, ali i da ostala deca osećaju da su voljena i da im se posvećuje pažnja. To je izazov, ali istovremeno i ogromno zadovoljstvo.“
Roditeljski izazovi uključuju ne samo svakodnevnu brigu, već i suočavanje sa sopstvenim emocijama. Svaki napredak, koliko god mali bio, donosi nadu i potvrđuje da trud i ljubav daju rezultate. „Napredak deteta je razlog za slavlje. Čak i najmanje stvari, kao što je to što sada može da sedne sa nama u restoranu ili da pije sokić, imaju ogroman značaj. To je trenutak kada shvatite koliko je ljubav, pažnja i strpljenje moćno sredstvo“, kaže Mikica.
Za porodicu Bojanić, život sa detetom sa autizmom predstavlja konstantnu lekciju strpljenja, razumevanja i prilagođavanja. Svakodnevni izazovi i mali pomaci napred učvršćuju porodične veze i pokazuju koliko je važna podrška svih članova. Mikica zaključuje da, iako nema leka za autizam, ljubav i predanost donose rezultate i donose radost u svakodnevni život.
Porodica Bojanić pokazuje kako je moguće živeti punim životom, uprkos dijagnozi, i kako strpljenje, zajedništvo i dosledna podrška mogu omogućiti detetu da postepeno napreduje i pronađe svoje mesto u svetu. Svaki osmeh, svaki mali korak napred i svaki zajednički trenutak postaju dragoceni trenuci koji daju snagu i nadu za budućnost.
