Danas vam donosimo jedan vic o razvodu starijeg para.Pr koji je doživio stotu odlučio je da se razvede.
BONUS TEKST
Dva dana u našem domu vladala je tišina frižidera. Prazan, bez ijednog zalogaja, stajao je kao podsetnik na siromaštvo koje nas je stislo. Moj sin i ja pokušavali smo da ostanemo smireni, iako smo znali da novca nema, a posla kojim bismo makar malo zaradili nije bilo ni na vidiku. Hodali smo ulicom, pokušavajući da skrenemo misli s gladi i briga.
Tada se dogodilo nešto neočekivano. Velika, prelepa mačka iznenada se pojavila i počela da nas prati. Njeno krzno je blistalo na suncu, a koraci su bili lagani, gotovo kraljevski. Delovalo je kao da nas je izabrala, kao da je odlučila da tog dana mi budemo njeno društvo. Naš mali izlet pretvorio se u povorku – moj sin, ja i mačka koja nije odustajala da ide za nama.
Stigavši do kuće, pomislio sam: možda je to znak. Ako nas je ova životinja odabrala, znači da ćemo nekako preživeti. Rekao sam sinu da ćemo podeliti ono malo što imamo, jer glad i nama i njoj isto tišti stomak. Izvadili smo poslednje mrvice hleba, malo supe što je ostalo i ponudili joj. Mačka je jela polako, kao da je zahvalna. Nakon toga, zavalila se u ugao i mirno zaspala, bez trunke straha.
Tek kada smo je pažljivije pogledali, shvatili smo nešto što nas je ostavilo bez reči – mačka nije bila obična lutalica, već trudna ženka. Srce mi se steglo. U trenutku kada nismo znali kako da nahranimo ni sebe, sada smo imali pred sobom životinju koja je nosila novi život i tražila našu brigu.
Pitao sam se: zašto baš sada? Zašto, kad već živimo na ivici, da nam na vrata pokuca još jedna odgovornost? Ipak, moj sin je gledao mačku drugačijim očima. U njegovom pogledu video sam radost. Dok je gladna zaspala pored nas, on je tiho rekao: „Tata, ona nas je izabrala. Mi ćemo joj pomoći.“
Njegove reči probole su me, ali i ohrabrile. Setio sam se da u životu ponekad ne biramo teret, ali da nas teret bira – i baš tada shvatimo snagu koju ni sami nismo znali da posedujemo.
Sledećih dana delili smo sa mačkom svaku mrvicu. Nismo imali mnogo, ali kada bi ona dobila parče hleba, sin se smejao, govoreći da sad nismo sami. I zaista, kuća je postala toplija. Njeno prisustvo unosilo je osećaj da ipak postoji nada, da u najmračnijim trenucima može da se rodi nešto što daje snagu.
Dok je stomak mačke rastao, rasla je i moja briga. Znao sam da će uskoro doneti na svet mačiće i da će tada odgovornost biti još veća. Uveče, dok je spavala smotana pored nas, pitao sam se da li smo spremni. Ali onda sam shvatio – možda nam je baš to trebalo. Ako možemo da brinemo o njoj i njenim mladuncima, možda ćemo pronaći snagu da brinemo i o sebi.
Kada su mačići stigli, bio je to trenutak čuda. Moj sin je bio očaran, gledao ih je kao da pred sobom ima čitavo bogatstvo. Njegove oči sjajile su više nego što bi zasijale da sam mu doneo pune kese hrane. U tom trenutku shvatio sam – život nam je poslao lekciju. Iako nismo imali novca, imali smo mogućnost da pružimo ljubav, pažnju i toplinu.
Mačka je u naš dom unela više od svoje prisutnosti. Donela je osećaj zajedništva i naučila nas da i kada misliš da nemaš ništa, uvek možeš nešto da podeliš. Naučila nas je da sreća ne leži samo u punom frižideru, već i u trenutku kada pružiš pomoć onome ko je u nevolji.
Možda nisam mogao da kupim sinu skupe igračke, možda nismo imali pun sto hrane, ali imao je nešto što je vrednije – lekciju o saosećanju i ljubavi. Naučio je da u svetu u kojem ljudi često okreću glavu, postoji snaga u tome da primiš onoga ko ti pokuca na vrata, pa makar to bila i lutalica sa ulice.
I tako, dok su dani prolazili, zajedno sa mačkom i njenim mačićima, naš dom više nije bio prazan. Iako je frižider i dalje često zjapio gotovo prazan, osećali smo se bogatije nego ikada. Shvatio sam da odgovori na pitanje „zašto baš sada“ možda i nisu važni. Važno je to što smo izabrali da pružimo ljubav, a zauzvrat dobili osećaj da nismo sami
