Kada je riječ o ovoj velikoj pjevačici Vida Pavlović prepoznatljiva po svom unikatnom vokalu,iza sebe ima karijeru nesvakidašnju.Naime njen život bio je obilježen velikom tugom jer uprkos velikim liječenjima nikada se nije ostvarila na polju kao roditelj.
Jedna od najvećih muzičkih zvezda osamdesetih godina, legendarna Vida Pavlović, ostala je upamćena po svom snažnom glasu i harizmi koja je osvajala publiku širom regiona. Njene pesme i scenski nastupi donosili su radost mnogima, ali njen privatni život bio je obeležen tugom i brojnim izazovima. Najveća bol koju je nosila u srcu bila je nemogućnost da postane majka, što je u intervjuima često priznavala kao životnu ranu koja nikada nije zarasla.
O ovoj bolnoj temi progovorio je i njen drugi suprug, violinista Steva Jovanović, sa kojim je imala dug i buran brak. Njihov odnos je bio složen i ispunjen usponima i padovima. Iako su se na kraju zvanično razveli, nastavili su da žive pod istim krovom, što govori o njihovoj neraskidivoj povezanosti. Steva je govorio da deca nisu garancija opstanka braka: „Kažu ljudi da brakove održavaju deca. Nije tačno! Brak održavaju ljubav i razumevanje, a kada toga nema, ne pomaže ni desetoro dece.“ On je naglašavao da su i on i Vida patili jer nisu mogli da imaju potomstvo, iako su se oboje lečili, ali sudbina im nije bila naklonjena.
U želji da ispune prazninu, odlučili su da usvoje njenog sestrića Lazu, koji je ostao bez oca. On je rastao u njihovom domu, a Vida ga je odgajala kao rođeno dete. Steva se sećao kako je on bio stroži, dok je Vida bila zaštitnički nastrojena i često ga branila od njegovih kazni. „Držali smo ga kao devojku, u devet uveče morao je da bude kod kuće. Ali kada bih ja otišao na svirku, njih dvoje bi pravili dogovor – u devet tek izlazi, a vraća se ujutru.“ Iako je bio strog, priznavao je da je Vida imala posebno mesto u Lazinom životu, pružajući mu toplinu i nežnost. Kasnije, kada je Laza sazreo, Vida je doživela veliku sreću na njegovom venčanju u Beču, a posebno ju je obradovalo što je postala baka njegovoj deci.
- Steva se često vraćao na njihove prve susrete. Upoznali su se 1976. godine u Futogu, u jednom restoranu. Vida je tada bila tek razvedena, a svojim izgledom i glasom ostavila je snažan utisak. „Sećam se, nosila je farmerke, papuče i košulju vezanu u čvor. Kada je zapevala, kafana je gorila. Sve što sam zaradio, potrošio sam na plaćanje polupanih čaša i flaša jer ljudi nisu prestajali da slave uz njene pesme“, pričao je. Njena moć da prenese emociju bila je toliko snažna da je odmah osvojila srca prisutnih.
Njihov zajednički život bio je ispunjen i skromnim trenucima i velikim slavljima. Steva se prisećao da su živeli jednostavno, ali srećno, uvek okruženi prijateljima. Njihova kuća bila je mesto okupljanja, gde se pevalo i veselilo. Vida je, kako je govorio, bila pravi drugar, osoba koja je unosila toplinu u svaki prostor.
Nažalost, poslednje godine njenog života obeležene su tugom i usamljenošću. Bez mogućnosti da postane majka i razočarana u ljubav, sve češće je posezala za alkoholom, koji je bio njen način da ublaži bol. U intervjuima je isticala da oseća ogromnu ljubav publike, ali da je sama pomisao na dan kada će prestati da peva unosila u nju tugu. „Gde god da dođem, ljudi mi kažu: ‘Kraljice, bez tebe ništa ne vredi’. A ja im odgovorim: ‘Ljudi, ostarila sam, pustite me u penziju’. Ali oni neće ni da čuju.“
- Njena bliska prijateljica i komšinica pričala je kako je Vida imala sestrića Lazu, koga je volela kao sopstveno dete, ali da ju je najviše boljelo što ju je njen muž Steva na kraju ostavio zbog druge žene. Ta izdaja bila je udarac koji je duboko pogodio. Komšinica je naglašavala da je Steva bio ljubav njenog života i da je upravo zbog toga postala setna, jer ju je izneverio u poslednjim godinama.
I sam Steva je kasnije priznao da je, iako je menjao žene nakon nje, nikada nije prestao da voli Vidu. „Sve me i dalje podseća na nju. Mi smo se razveli iz praktičnih razloga, ali smo živeli zajedno do njene smrti. Istina je da sam imao druge, ali nikada nisam voleo nijednu kao nju“, govorio je.
Njena koleginica i prijateljica Lepa Lukić isticala je da su njih dve delile istu bol – obe nisu imale decu. „To je tuga koja stalno tinja i prati čoveka kroz život. Ja sam je vremenom prevazišla, ali u mladosti je bila ogromna. Vida se s tim nikada nije pomirila.“
Priča o Vidi Pavlović je priča o ženi koja je na sceni sijala jače nego iko, ali je iza reflektora nosila nevidljive rane. Njena karijera ostaje za primer, a njen privatni život podseća da su i najveće zvezde samo ljudi sa sopstvenim tugama i slabostima. Iako nije postala biološka majka, kroz ljubav prema sestriću Lazi i njegovoj deci ostvarila je ulogu majke u srcu. Uprkos ličnim tragedijama, ostavila je neizbrisiv trag u muzici i u sećanjima publike koja je i danas voli.
