Zaposlila sam se nedavno u jednom hotelu kao sobarica. Posao nije lak, ali sam bila zahvalna što imam priliku da radim i da zaradim za sebe. Svakog dana dobijam raspored koje sobe treba da očistim i trudim se da sve bude u najboljem redu. Pre nekoliko dana, dok sam završavala smjenu, pozovu me sa recepcije i kažu mi da sredim sobu u kojoj je odseo jedan ugledan gospodin. Kažu da je upravo izašao i da mogu odmah da krenem.
Uđem u sobu i na prvi pogled sve izgleda uredno. Krevet je bio namešten, kupatilo čisto, ali sam primetila da su po krevetu i po foteljama razbacane stvari. Nova odeća sa etiketama, očigledno je bio u kupovini. U glavi sam odmah ponovila hotelsko pravilo da se lične stvari gostiju ne diraju, ali nisam mogla da gledam taj nered. Dok sam brisala prašinu i menjala peškire, pogled mi je stalno išao na tu garderobu. Nekako iz najbolje namere, počela sam da uzimam stvari, pažljivo sam ih pomotala i složila na dno kreveta. Znam da je to bilo kršenje pravila privatnosti, ali nisam želela da soba izgleda kao da nije ni sređena.
- Par sati kasnije, ponovo me zovu sa recepcije. Srce mi je odmah zaigralo – traži me klijent iz baš te sobe. U tom trenutku sam se ukočila. Mislila sam: „Eto, sad će da mi drži predavanje što sam dirala njegove stvari. Možda misli da mu nešto nedostaje… šta ako me prijavi menadžeru?“ Svašta mi je prolazilo kroz glavu, posebno jer se često govori kako imućniji gosti mogu biti zahtjevni i komplikovani.
Pokucam na vrata, a ona se otvaraju i predamnom stoji gospodin od nekih 45 godina. Bio je visoko građen, sa uredno podšišanom kosom i elegantno odeven. Njegova pojava je ulivala neko posebno poštovanje. Pogledao me je direktno u oči i upitao tihim ali ozbiljnim glasom: „Vi ste sređivali moju sobu, gospođice?“ U tom trenutku me je preplavio osećaj stidljivosti i jedva čujno sam klimnula glavom dok sam tiho rekla: „Jesam, gospodine.“
Tada je otvorio vrata širom i rekao: „Uđite, molim vas.“ Nesigurno sam prošla pored njega i ušla u sobu. U stomaku mi je bio čvor, nisam znala šta da očekujem. A onda, potpuno neočekivano, izgovorio je rečenicu koja me je zatekla: „Onda je ovo za vas, mlada gospođice,“ i u tom trenutku mi je pružio novčanicu od 100 evra.
Ostala sam bez reči. Nisam znala šta da kažem. U tom trenutku mi ništa nije bilo jasno. Gledala sam u njega sa upitnikom na licu, a onda je nastavio: „Oduševljen sam načinom na koji ste sredili sobu. Sve je bilo besprekorno i želeo sam lično da vam se zahvalim i nagradim vaš trud.“ Ruke su mi se tresle dok sam prihvatila novac. Nikada me niko nije ovako pohvalio niti nagradio za moj rad.
- Potom je iz džepa izvukao vizit kartu i pružio mi je uz reči: „Bilo bi mi drago da se nekada vidimo na piću, ako želite.“ Samo sam klimnula glavom, još uvek zbunjena i pod utiskom svega. On mi se nasmešio i uz blag naklon rekao: „Pozovite me ako budete raspoloženi.“
Od tog trenutka ne mogu da ga izbacim iz glave. Znam da je mnogo stariji od mene, ali njegova smirenost, elegancija i način na koji me je gledao probudili su u meni nešto što nikada ranije nisam osetila. Počela sam stalno da razmišljam o njemu, o tome kako bi bilo da se vidimo i popijemo to piće. Deluje mi kao neko ko zna šta želi i ko bi mogao da mi pruži nešto više od obične pažnje.
S druge strane, svestan je razlike u godinama i možda mu je to bio samo trenutni impuls, možda čak i iz pristojnosti. A možda je i on osetio isto što i ja. Ne mogu da prestanem da se pitam da li da ga pozovem ili da jednostavno zaboravim sve i nastavim dalje. Osim njegovog izgleda, imena i broja telefona, ja o njemu ne znam ništa. Ne znam da li je slobodan, da li ima porodicu, kakav je zaista kao čovek.
U meni se vodi borba između razuma i osećaja. Razum mi govori da budem oprezna i da ne ulazim u nešto što ne poznajem, ali srce mi šapuće da ga pozovem i dam sebi šansu da ga upoznam. On je u meni probudio želju i radoznalost kakvu dugo nisam osećala.
