Prepodobna Sofija Klisurska ostala je u sećanju kao žena velikog podviga i svetiteljka čije su reči i danas izvor strahopoštovanja i opomene. Proglašena je svetiteljkom 2012. godine od strane Carigradske patrijaršije, a njena proročanstva o pokajanju, molitvi i dolasku strašnih iskušenja podsećaju koliko je vera snažna sila u životu čoveka.
Ova monahinja, koju je sama Bogorodica privela u manastir Rođenja Presvete Bogorodice u Klisuri, provela je skoro pedeset godina u postu i molitvi. Upravo tu, u tišini i skromnosti, govorila je ljudima o vremenu koje dolazi. Upozoravala je da će svet biti suočen sa Trećim svetskim ratom, da će tri četvrtine čovečanstva nestati, i da je jedini način spasenja – pokajanje i povratak veri.
- „Pokajte se, deco moja“, govorila je, „jer se oblaci Božjeg gneva spuštaju na zemlju. Ljudi su ogrezli u grehu, a zlo se umnožilo. Dolazi vreme kada će ljudi izgubiti ljubav, kada će zavladati mržnja i bezdušnost.“ Njene reči bile su upozorenje, ali i putokaz: ko bude ostao u čistoti i molitvi, biće ovenčan Božjim blagoslovom.
Sofija je uvek podsećala da Bogorodica neprestano moli za ljude, da njena kolena „krvare od molitve“. Zato je savetovala da se svi, mladi i stari, neprestano mole i drže deset Božjih zapovesti. Posebno je naglašavala da gordost vodi u propast, dok su smirenje, ljubaznost i milost najvažniji za duhovni život.
Rođena je kao Sofija Hotokuridu u Ponto. Još u mladosti je iskusila težak život – muža su joj 1914. godine odveli Turci u logor, gde je i skončao, a ubrzo je izgubila i dete. Kao udovica, povukla se u planine i započela život podvižnice. Već tada su se javljala čudesna događanja: sveti Georgije joj se ukazao i upozorio na predstojeći napad, pa je uspela da spase svoje selo od nesreće.
Kasnije, tokom putovanja morem, narod je bio u opasnosti od brodoloma. Sofija je u molitvi zavapila da ona postrada, a da ljudi budu spaseni. Međutim, Bogorodica se ukazala i čudesno izbavila sve na brodu, nakon čega su meštani rekli: „Među nama je svetac.“
Život u manastiru bio je za nju nastavak podviga. Nosila je skromnu odeću, lice skrivala pepelom, kako bi sakrila svoju prirodnu lepotu, i trpela zime u kojima je hladnoća bila nemilosrdna. Kada su joj predlagali da zapali vatru, ona bi odgovarala dugim „Ne“, koje su monahinje i vernici pamtile čitav život.
- Iako je prema sebi bila stroga, prema ljudima je pokazivala dobrotu i blagost. Novac nikada nije zadržavala – sve je davala siromašnima, brinula se o devojkama bez miraza, savetovala narod i upućivala ih na Majku Božiju. Njene reči su donosile utehu čak i onima koji nisu razumeli njen jezik – govor njenog srca i blagodat Božija bili su dovoljni.
Sofija je volela i prirodu. Ptice su dolazile na njen prozor da pokupe hleb koji im je ostavljala, a u šumi ju je posećivala medvedica koja bi joj jela iz ruke. Takvi prizori još više su učvršćivali uverenje naroda da živi u svetosti.
Često su se događala i čudesna isceljenja. Kada je teško obolela, nije tražila pomoć lekara, već je verovala da će je Bogorodica izlečiti. I zaista, bolovi su nestali, a na telu je ostao ožiljak kao svedočanstvo njenog čudesnog ozdravljenja.
Upokojila se 6. maja 1974. godine, a osam godina kasnije njene mošti su pronađene i širile su miris bosiljka, što se u pravoslavlju tumači kao znak svetosti.
Danas, sećanje na Prepodobnu Sofiju Klisursku i njene opomene podseća da su molitva, pokajanje i vera ključni stubovi života. Njene reči o Božjem gnevu, ali i o Božjoj milosti, ostaju kao podsetnik da su ljubav, smirenje i dobra dela jedini put koji vodi ka spasenju.
