Danas vam pišemo o mudrosti koja se prenosi kroz vekove, o snazi tišine i o tome kako nije svaka reč vredna izgovaranja. Priča o tome kako mudre osobe, poput Omara Hajjama, ne otkrivaju sve što nose u sebi, već znaju kada je bolje ćutati.
Postoji stara istočna izreka koja kaže: “Tišina je bašta, a reči su njeni plodovi. Nije svako voće vredno branja.” U ovom jednostavnom izrazu krije se suština istinske mudrosti. Mudra osoba ne žuri da iznese sve što ima u sebi. Njena snaga nije u glasnom govoru, već u sposobnosti da prepozna kada treba da ćuti i dozvoli tišini da progovori. Tišina je onaj prostor u kojem se rađa istinsko razumevanje, a ona koja je svesna toga, zna da je svaka reč u pravo vreme snažnija od onih koje se izgovaraju u brzini i bez razmišljanja.
Omar Hajjam, jedan od najvećih filozofa, pesnika i mislilaca, ostavio je bogatstvo mudrosti koja odražava nepromenljivu ljudsku prirodu. Njegove reči o životu, ljubavi i strahovima ostale su relevantne i u savremenom svetu. Hajjam je često ponavljao jednostavnu, ali duboku istinu koja se odnosi na ljudsku prirodu: postoje stvari koje razumna osoba nikada ne deli sa drugima, ne iz straha ili ponosa, već iz poštovanja prema sebi i svom unutrašnjem miru. Hajjam nije bio samo pesnik koji je pisao stihove – on je bio filozof koji je shvatao suštinu tih unutrašnjih granica koje treba poštovati.
- Jedan od njegovih najpoznatijih citata, „Pametna osoba nikada ni sa kim ne deli tri stvari: svoje najdublje strahove, svoje žaljenje zbog prošlosti i svoj izgovor za kašnjenje“, nosi sa sobom ogromnu mudrost. Strahovi, žaljenja i opravdanja su tri stvari koje, prema Hajjamu, treba čuvati za sebe. Ovo je poziv na introspekciju, poziv na razumevanje da nije svaka misao ili osećanje vredno deljenja. U stvari, onaj ko deli sve, izlaže se opasnosti da postane slab, jer ono što je previše lično lako postaje predmet manipulacije ili nepoštovanja.
Ove reči nas podsećaju da u životu nije sve za deljenje. Nisu svi naši strahovi i greške stvari koje bi trebalo izgovarati na glas. U tišini, oni postaju preteke koje nas oblikuju, ali koje nas i štite od vanjskih uticaja. Strahovi postaju lakši kada ih podelimo sa sobom, a ne sa svetom. Na taj način, one stvari koje nas povređuju, koje nas pritisnu, postaju deo našeg ličnog procesa izlečenja, a ne teret koji vežemo za druge.
Hajjam nas uči važnoj životnoj lekciji: poštovanje vlastitih granica. Ova granica nije znak zatvorenosti ili hladnoće prema drugima, već sposobnost da znamo kada nešto treba da ostane samo naše. To je osnaživanje unutrašnjeg mira, jer granice nisu nešto što treba da se brani od drugih, već su to naši unutrašnji zidovi koji nas štite od nesvesnih povreda.
- Nije svaki sagovornik dostojan da čuje naše najdublje istine, jer kada ih izgovorimo, one više nisu samo naše. Možemo ih izgubiti u prostoru i vremenu, postati izloženi kritici ili zloupotrebama. Zato, mudra osoba ne deli sve. Ona pažljivo bira kada i sa kim će podeliti svoja osećanja, misli i strahove, jer zna da kada jednom izgovorimo nešto, to više nije pod našom kontrolom.
Na kraju, važno je razumeti da mudrost nije samo u tome što izgovaramo, već i u tome što ne govorimo. Tišina je najiskreniji sagovornik, onaj koji nikada ne traži ništa zauzvrat, ali koji nas učini mudrijima. Na kraju, prava snaga leži u sposobnosti da prepoznamo koji plodove treba brati, a koji ostaviti da sazrevaju u tišini.
Mudra osoba, poput Omara Hajjama, zna da nije svaki trenutak ili osećanje za deljenje, ali njena snaga leži u tome što je spremna da priča samo ono što je spremna da podeli sa svetom. Tišina je njena mudrost, njeno razumevanje, njeno unutrašnje bogatstvo koje ne traži priznanje od drugih, već samo od same sebe
