Ova priča nam dolazi iz Bosne,bračni par koji je živio zajedno a nije imao svoje djece.Žena po imenu Paša čula je priču o ostavljenoj djevojčici,te odlučili da je uzmu sebi da je odgajaju.
U selu blizu Kladnja, u Bosni i Hercegovini, živi gospođa Paša sa svojim suprugom Munibom. Njihov život na prvi pogled deluje jednostavno i uobičajeno, ali iza tog mirnog svakodnevnog ritma krije se priča o ljubavi, hrabrosti i gubitku koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. To je priča o nesebičnosti koja je promenila tri života i povezala ih na način koji ni vreme ni udaljenost nisu mogli da izbrišu.
- Paša i Munib zajedno su već više od četiri decenije. Njihova ljubav je počela u Vlasenici, mestu gde su se prvi put sreli, a sudbina ih je spojila na način koji, kako Paša kaže, nije mogao biti slučajan. „Ja sam našla njega, on našao mene, mi smo rođeni jedno za drugo“, rekla je, prisećajući se vremena kada je, kao mlada devojka iz Mrkonjić Grada, u Vlasenici upoznala Muniba, mladića iz Kladnja. Od tada su nerazdvojni.
Ali život nije bio blag. Nisu imali svoju decu, a ta praznina, koju mnogi u tišini nose, u njihovom slučaju postala je povod za jedan od najdirljivijih čina ljubavi. Pre tridesetak godina, Paša je čula priču o napuštenoj bebi – devojčici koju je njena baka, iz neobjašnjivih razloga, ostavila. Devojčica je imala samo četiri meseca kada je život već bio okrutan prema njoj.
„Nisam imala svoje dece, ali sam bila najstarije dete u porodici i znala sam sve o brigama oko beba“, prisetila se Paša. Bez oklevanja, zajedno sa Munibom odlučila je da prihvati dete kao svoje i pruži mu toplinu doma. Nazvala ju je Samira, nežnim imenom koje joj je zvučalo kao novi početak.
Dan za danom, Paša je učila bebu da pije na flašicu, uspavljivala je pesmama i nosila u naručju dok su joj suze tiho padale niz lice, jer je osećala da dete u sebi nosi bol koju ni sama nije mogla razumeti. „Nije bilo nimalo jednostavno“, kaže. „Plakala je često, ali nisam odustajala. Naučila sam je da se smeje, da se raduje. Voljela sam je kao svoje rođeno dete.“
- Šest godina je Samira rasla uz Pašu i Muniba, bez znanja o svom poreklu. A onda, u trenutku koji je Paša nazvala „najvećom boli svog života“, pojavili su se njeni biološki roditelji i odveli je. Paša se seća tog dana sa gorčinom. „Samo bol. To ne bih poželela nikome.“
Godinama nisu imale kontakt. Ali sudbina ih nije potpuno razdvojila. Kada je Samira odrasla i osnovala porodicu u Belgiji, ponovo je potražila Pašu. Poslala joj je poruku: „Sećaš li me se, majko?“ Za Pašu je to bio trenutak u kojem su se slomile godine bola i čežnje.
Danas se Samira i Paša redovno čuju i posećuju. Samira zna istinu o svojim roditeljima i zahvalna je majci koja ju je rodila. Ali ona, jednako tako, nikada nije zaboravila Pašu – ženu koja joj je pružila ljubav i zaštitu u najmračnijem periodu njenog života. Za Samiru, Paša će zauvek ostati „majka“, a Munib „otac“.
Iako su godine donele oproštaj i pomirenje, Paša nikada ne zaboravlja trenutke kada je učila malu Samiru da hoda, kada je prvi put čula njen smeh i kada je tiho šaputala: „Ti si moje dete.“A možda je upravo u toj jednostavnoj rečenici sadržana suština ljubavi: nije važno ko te rodi, već ko ti pruži srce, dom i razlog da veruješ da zaslužuješ da budeš voljen.
