U nastavku našeg današnjega članka, malo se vraćamo u 60 godine prošloga vijeka, i bavimo se jednom od vodećih zvijezda toga vremena. Lola Novaković je tih godina, bila san mnogih muškaraca….
Čuvena Lola Novaković bila je jedna od najpopularnijih domaćih pevačica i, kako su je s razlogom nazivali, prva dama jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Njena moćna interpretacija, sofisticiranost i prirodni šarm osvajali su publiku širom sveta.
Rođena je u Beogradu 25. aprila 1935. godine. Odrasla je u skromnoj porodici i još kao dete pokazivala izuzetnu muzikalnost. Karijeru je počela sa 22 godine, kada je kao stalni vokalni solista primljena u Radio Beograd – što je u to vreme bila privilegija rezervisana samo za izuzetne talente.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina stekla je veliku popularnost. Hitovi, turneje, nagrade i festivali su se nizali, a karte za njene koncerte nestajale su sa blagajni za svega nekoliko sati – o čemu se i danas s nostalgijom priča. Bila je miljenica publike i muzičkih kritičara. Njeni evergrini, poput „Kap veselja“, ostali su deo kolektivne muzičke memorije regiona. Na Pesmi Evrovizije 1962. godine predstavljala je Jugoslaviju s kompozicijom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila visoko četvrto mesto – što je tada bio istorijski uspeh i za Lolu i za zemlju.
Privatan život Lole Novaković bio je jednako buran kao i njena karijera. Udavala se tri puta. Prvi suprug bio joj je profesor fiskulture Boro Kragujević, s kojim je provela godinu i po. Drugi brak, sa Milom Jovanovićem, trajao je četiri godine. Treći brak ostao je obavijen kontroverzama i nikada nije bio javno razjašnjen. Ipak, uprkos razočaranjima u ljubavi, Lola nikada nije izgubila eleganciju i dostojanstvo.
Uprkos slavi, bila je poznata po svojoj skromnosti i plemenitosti. Nikada nije govorila loše o kolegama, a mnogi su isticali njenu toplinu i neposrednost. Poštovala je muziku, scenu i publiku – i to joj je bilo uzvraćeno s istom merom.
Lola je bila pionir – prva jugoslovenska pevačica koja je gostovala u Rusiji i održavala koncerte na Bliskom istoku, gde su njene interpretacije narodnih pesama postale izuzetno popularne. Nastupala je širom sveta – od Bejruta do Tokija, od Moskve do Varšave. Njene pesme snimane su na više jezika, a publika je plakala i smejala se uz njene interpretacije.
Nažalost, poslednje godine života provela je u samoći. Preminula je tiho, kako je i želela – bez pompe, u svojoj kući u beogradskom naselju Cerak. Kremirana je 6. aprila 2016. na Novom groblju, bez velikog oproštaja javnosti.
Njena poslednja želja bila je da ne bude sahranjena u Aleji velikana. Sahranjena je u grobnici porodice Gajić, bez ikakvog natpisa – samo skriveni QR kod, koji vodi do njene biografije. Danas, devet godina kasnije, još uvek nema obeležja na njenom grobu, što je izazvalo tugu i ogorčenje kod poštovalaca njenog lika i dela.
Na dan njene sahrane kuća joj je opljačkana. Tek tri meseca kasnije ta informacija je dospela u javnost, zahvaljujući prijatelju koji nije želeo da ta nepravda ostane nepoznata.
Lola Novaković ostavila je neizbrisiv trag u muzici, ali i opomenu – da se i najveći umetnici mogu zaboraviti ako ih društvo ne čuva. Ipak, dok god njene pesme žive, i ona će živeti u srcima onih koji znaju da prepoznaju pravu umetnost.
