Dok je išao ka svom poslu, u društvu obezbeđenja, Tomas Veksler je primetio ženu u poderanoj odeći koja je držala dečaka. Nešto na njenom licu ga je zaprepastilo.
Ulice Menhetna bile su ispunjene jutarnjom žurbom, ali taj dan se činio kao da je vreme stalo za njega. Iako je bio bogat i moćan, srce mu je počelo ubrzano kucati dok je prilazio ženi. Kada je podigla pogled, sve je stalo. Pred njim je stajala Izabela, žena koju je verovao da je poginula pre pet godina.
- Kleknuo je pored nje, a glas mu je bio pun bola. „Živа si…“, izgovorio je. Dečak je podigao pogled i Tomas je odmah primetio da ima iste plave oči kao on. Izabela je šapatom rekla: „Morala sam da ga zaštitim.“ Tomas je bio zatečen i ispunjen nevericom. „Od koga?“ pitao je, stiskajući pesnice, pokušavajući da shvati šta se dešava. Tada je Izabela, u tišini, izgovorila ime koje je potpuno slomilo njegovu sigurnost: „Od tvog oca.“
Tomas je stajao bez reči, osećajući kako mu se svet ruši. Pogledao je obezbeđenje i rukom im dao signal da se povuku. Ovo nije bio poslovni sastanak, ovo je bio trenutak koji je menjao njegov život. „Idemo odavde,“ rekao je tiho, pomažući Izabeli da ustane. Odveo ih je u luksuzni hotel, iznajmio apartman i naručio toplu hranu. Dečak, koji je prvi put jeo do sitosti, nije mogao da sakrije zahvalnost. Tomas, gledajući ga, osećao je bes prema svom ocu. Iako je oduvek znao da je taj čovek hladan, sada je saznao nešto mnogo monstruoznije.
„Moram da znam sve,“ rekao je tiho. Izabela je duboko udahnula i počela da mu priča svoju priču. Ispričala mu je sve o pretnjama koje je čula, o strahu koji je osećala pre nego što je nestala. Ispovest je bila bolna. Izabela je ispričala kako je podmetnula dokaze na jahti kako bi izgledalo da je poginula u eksploziji, i kako je, bežeći, uzela samo ono što je mogla poneti. Bežala je pet godina, spavajući po skloništima i radeći za keš, sve samo da bi izbegla ruke njegovog oca.
Tomas je stisnuo šake, osećajući bes i razočaranje. „Mogla si meni da veruješ,“ rekao je, a Izabela ga je pogledala pravo u oči. „Da li bih mogla?“ pitala je, a ove reči su ga pogodile više nego što je očekivao. Setio se da je pre pet godina bio pod potpunim uticajem svog oca, da nije mogao da vidi istinu zbog njegove moći. Sada je sve bilo jasno – ona je bežala jer se plašila da će biti prisiljena da bira između njega i njegovog carstva.
- Sutradan, Tomas je otkazao sve poslovne obaveze i odlučio da odvede Izabelu i dečaka Aleksa, koga je upravo upoznao, u svoj penthaus. Kada je otvorio vrata svog stana, prostor je bio ispunjen smislom koji ranije nije imao. Fotografije koje je čuvao sada su bile povezane sa stvarima koje je voleo. „Ovo je tvoj dom,“ rekao je svom sinu, klečeći kako bi bio u istoj visini. „Od danas, ništa ti više neće nedostajati.“ Izabela je zaplakala, prvi put nakon godina bega osećajući se sigurno.
Međutim, Tomas nije stao. Angažovao je tim advokata i privatnih istražitelja. Za nekoliko dana, imao je sve dokaze koji su potvrdili da je njegov otac zaista bio odgovoran za sabotažu koja je izazvala eksploziju jahte. Stojeći pred svojim ocem u porodičnoj vili, Tomas nije bio isti čovek. Sada je bio muž i otac, osoba koja je imala mnogo toga da izgubi. „Gotov si,“ rekao je hladno, bacajući fasciklu sa dokazima na sto. „Sve ide tužiocu. Ako ikada priđeš mom sinu ili Izabeli, više nikada nećeš videti svetlost dana.“ Stariji Veksler je pokušao da mu preti, ali Tomas ga je presekao pogledom. „Ti si izgubio porodicu. Ja sam svoju povratio.“
Narednih nedelja, Tomas i Izabela su polako obnavljali svoj odnos. Bilo je mnogo suza, razgovora do kasno u noć, i trenutaka kada su samo sedili zajedno, držeći se za ruke, gledajući svog sina Aleksa kako spava. Jednog jutra, dok je sunce obasjavalo krovove Menhetna, Tomas je kleknuo pred Izabelu i rekao: „Peti rođendan naše ljubavi slavimo iznova. Hoćeš li se ponovo udati za mene?“ Izabela je kroz suze nasmešila i klimnula glavom. Aleks je potrčao da ih zagrli, a Tomas je po prvi put, nakon svih tih godina patnje, osetio da je ponovo ceo. Njegovo carstvo više nije bilo samo od stakla i čelika — sada je imalo srce
