Srpska pravoslavna crkva danas se seća i slavi uspomenu na prepodobnog Doroteja, velikog pustinjaka i podvižnika čiji život predstavlja jedno od najsvetlijih svedočanstava vere i istrajnosti. Njegov put bio je ispunjen odricanjem, molitvom i radom, a sve to s ciljem da se duša oslobodi od zemaljskih tereta i približi Bogu.
Dorotej je rođen u oblasti Tivaida, poznatoj po tome što je dala veliki broj svetih ljudi i pustinjaka. Od malih nogu pokazivao je sklonost ka duhovnom životu, a kada je sazreo, povukao se u pustinju nedaleko od Aleksandrije. To mesto, poznato kao Kelije Pustinjačke, bilo je utočište mnogih monaha koji su želeli da se udalje od sveta i da u tišini grade svoj odnos sa Bogom. Upravo tu Dorotej je proveo najveći deo svog života.
- Njegov učenik, prepodobni Paladije, kasniji episkop Jelenopoljski, ostavio je o njemu dragoceno svedočanstvo u delu „Lavsaik“. Paladije je lično poznavao Doroteja, posmatrao njegov život i zapisao njegove podvige, naglašavajući koliko je bio postojan i dosledan u asketskom načinu života. On je zapisao da je Dorotej proveo čak šezdeset godina u jednoj pešteri, u neprekidnom podvigu i molitvi.
Njegov svakodnevni život bio je primer skromnosti i samoodricanja. Po najvećoj žegi, kada bi mnogi tražili hlad, on je neumorno sakupljao kamenje u pustinji i zidao kelije. Ono što bi sagradio nije zadržavao za sebe, već je davao drugima – onima koji nisu imali snage ili umeća da sebi obezbede sklonište. Na taj način je svojim radom pomagao drugima i time pokazivao da vera ne znači samo povlačenje u tišinu, već i služenje bližnjem.
Što se tiče hrane, bio je gotovo potpuno uzdržljiv. Njegova ishrana svodila se na malo suvog hleba, povremeno prstohvat zeleni i veoma malo vode. Paladije beleži da ga nikada nije video da leži ili da ispruža noge kao obični ljudi. Noći je provodio povijen u radu, pletući korpe od palmovog pruća. Na taj način je zarađivao dovoljno da kupi ono malo hleba koji mu je bio potreban za opstanak. Ovaj način života, pun strogosti, pokazuje njegovu neverovatnu snagu duha i potpunu posvećenost cilju kome je težio – životu u Bogu.
Njegov podvig završio se krajem IV veka, kada se upokojio, ostavivši iza sebe primer koji su mnogi sledili. Iako je prošlo mnogo vekova, njegova priča i dalje živi među vernicima, kao podsetnik da svetost ne dolazi od spolja, već iznutra – iz spremnosti da se čovek odrekne suvišnog i da sebe daruje drugima.
- Uz sećanje na prepodobnog Doroteja, u narodu su sačuvana i važna uputstva i pouke koje prate ovaj dan. Poseban naglasak stavlja se na značaj posta, naročito sredom i petkom. Taj post, zapoveđen od Crkve, nije običan ritual, već duboko osmišljena duhovna praksa. Uči se da ga vernik ne treba narušavati, a ako se to nekada i desi, savetuje se iskreno pokajanje i molitva za oproštaj. Post nije samo odricanje od hrane, već i disciplinovanje duha, način da čovek nauči strpljenje, samokontrolu i odanost veri.
Druga važna poruka ovog dana odnosi se na dobročinstvo. Savetuje se da čovek nikada ne uskrati pomoć onome kome je potrebna, ukoliko je u mogućnosti da je pruži. Bog svakome daje ono što mu je potrebno, pa se i od nas očekuje da podelimo makar deo onoga što posedujemo. Ako siromah pruži ruku i zamoli za pomoć, vernik ne sme da je uskrati, jer bi ga takva nemilost pratila i tištila sve dok se ne pokaje. Milosrđe i dobrota nisu samo lepe osobine, već temelj hrišćanskog života.
Na taj način, sećanje na Doroteja prevazilazi biografiju jednog čoveka i postaje duhovna pouka za svakog vernika. Njegov život nas uči da prava svetost nije u velikim rečima, već u tihom i skromnom radu, u postojanom pridržavanju vere i u spremnosti da pomognemo drugome. U njegovom primeru vidimo kako čovek može da prevaziđe svoje slabosti i da kroz post, molitvu i nesebičnost pronađe put do duhovne slobode.
Zbog svega toga, i danas, posle toliko vekova, vernici sa poštovanjem izgovaraju njegovo ime. Prepodobni Dorotej ostaje trajna inspiracija i dokaz da je moguće živeti u istini i ljubavi, čak i u najtežim uslovima. Njegova tiha snaga i vera ostaju svetionik svima koji žele da pronađu mir u vremenu punom nemira i iskušenja.
