U današnjem članku vam pišemo na temu Svetog apostola Jakova, sveca koga pravoslavni vernici danas proslavljaju kao prvog episkopa jerusalimskog. Ovo je priča o čoveku čija je vera prevazišla strah, čija je mudrost prevazilazila status, i čiji nas život i danas podseća na važnost poniznosti i praštanja.
Sveti Jakov, poznat i kao Jakov Pravedni, bio je jedan od 70 apostola i bliski srodnik Isusa Hrista, jer je bio sin pravednog Josifa, muža Presvete Bogorodice. U narodu je nazivan Isusovim bratom – ne po krvi, već po posebnoj vezi ljubavi, vere i zajedničkog života u istoj porodici.
Bio je prvi episkop Jerusalima, ali se pre svega izdvajao po svojoj dubokoj pravednosti i posvećenosti Bogu. I oni koji nisu verovali u Hrista – sami Jevreji – divili su se njegovoj čistoti i mudrosti i nazvali ga Pravednim. Njegova posvećenost veri nije bila formalna niti nametnuta, već iskonska i hrabra.
Jedna od najvažnijih poruka koju je ostavio odnosi se na odnos prema bogatstvu i poniznosti. Sveti Jakov je bio glas siromašnih i slabih, u vremenu kada novac i položaj znače moć – i nad zakonima, i nad pravdom. Govorio je:
„Nisu li bogataši ti koji vas ugnjetavaju i zar vas oni ne vuku na sudove?“
- Nije osuđivao bogatstvo samo po sebi, već gordost i okrutnost koja se često s njim povezuje. Podsećao je da će onaj ko se razmeće svojom snagom, moći i novcem, proći kao “cvet travni” – uvenuti pod žarom Božjeg sunca, jer ničije carstvo na zemlji nije večno.
Bog, govorio je, bira one koji deluju skromno, ali veruju snažno. “Siromahe ovoga sveta izabra Bog da budu bogati verom i naslednici Carstva” – podsećao je svoje sledbenike. A onima koji su sabirali zlato, a uskraćivali plata radnicima, poslao je poruku da vapaji potlačenih ne ostaju nečujni: oni dopiru do samog Boga.
Njegove oštre ali pravedne reči nisu se svima dopale. Kada je Anan, novi prvosveštenik, došao na vlast, rešio je da Jakova ućutka. Tokom Pashe, kada je Jerusalim bio prepun vernika, apostola su naterali da se popne na krov hrama i govori protiv Hrista. Ali umesto da pljune na svoju veru, Jakov je ponosno govorio o Hristu kao Božjem sinu i Spasitelju.
Zbog toga su ga starješine sramotile i gurnule sa visine. Teško ranjen, pao je na zemlju. Ali čak ni tada, umesto osvete – uzdigao je molitvu:
„Oprosti im, Gospode, jer ne znaju šta čine.“
Njegove poslednje reči bile su molitva za one koji su ga zlostavljali. Dočekao je mučeničku smrt u 63. godini.
U narodu je ovaj dan posvećen skromnosti, praštanju i verovanju u Božju pravdu. Posebno je važno oprostiti “zlim jezicima”, onima koji su govorili ružno o nama, jer i sam Jakov uči da nema mira u duši koja gaji gorčinu.
Običaji nalažu da se danas pokaže smirenost i oproštaj. Devojke se u ponoć umivaju hladnom vodom za zaštitu i zdravlje. Ovo nije samo običaj – to je podsećanje na čistoću srca i misli.
Sveti Jakov podseća nas da je vera najveće bogatstvo, a poniznost njeno najlepše lice. Jer onaj ko prašta – pobeđuje, a onaj ko daje, uvek je bliži Carstvu nebeskom nego onaj koji gomila.
Zato ovaj dan poziva ne na osudu, već na milost. Da pogledamo u svoje ruke i pitamo se – da li su pune zlata, ali prazne dobrote? I ako jesu, da naučimo na primerima svetih, jer njihovi životi nisu samo istorija – već putokaz.
Neka ljubav i smirenje koje je Sveti Jakov živeo postanu deo naše svakodnevice. Jer nije važan teret na našim leđima – već svetlost u našim srcima
