U današnjem članku vam pišemo na temu jednog od najvoljenijih apostola Svetog Jovana Bogoslova. Njegov život je bio ispunjen verom, žrtvom i čudesima, a i danas se o njemu govori sa posebnom toplinom. On je primer učenika koji nikada nije odustao od Hrista i koji je do poslednjeg trenutka ostao veran svojoj misiji.
Sveti Jovan Bogoslov zauzima važno mesto u hrišćanskoj tradiciji, a njegov praznik u crkvenom kalendaru obeležen je crnim slovom. Vernici ga proslavljaju sa velikim poštovanjem, jer postoji duboko ukorenjeno verovanje da on pomaže svima koji mu se obrate iskrenom molitvom. Njegovo ime se vezuje za ljubav, postojanost i duhovnu snagu, pa nije čudno što i danas zauzima posebno mesto u srcima vernika.
Još kao mladić, Jovan je bio ribar na Galilejskom jezeru. Njegov otac se zvao Zevedejev, a brat Jakov. Obojica su od Isusa dobila nadimak „sinovi groma“ zbog svoje strastvene naravi. Kada ih je Hristos pozvao da krenu za njim, ostavili su mreže i pošli bez oklevanja. Ta spremnost da napuste sve i da poveruju pokazuje dubinu njihove vere.
- Jovan je bio učenik koga je Isus posebno voleo. O tome svedoči i trenutak raspeća, kada je upravo on ostao sa Bogorodicom pod krstom. Dok su se mnogi razišli u strahu, on je pokazao hrabrost i odanost, ostajući uz učitelja do samog kraja. Na tom mestu Hristos mu je poverio svoju majku, a Jovan se zavetovao da će je čuvati do njenog poslednjeg dana.
Njegov život nije bio lak. Zbog propovedanja hrišćanske vere bio je proganjan, mučen i ponižavan. U jednom periodu poslat je u progonstvo na ostrvo Patmos, gde je napisao svoje Jevanđelje i knjigu Otkrovenje, koje zauzima posebno mesto u Bibliji. Kada se na presto popeo car Nerva, Jovan je oslobođen i vratio se u Efes. Tamo je nastavio da širi veru, privodeći neznabošce hrišćanstvu i živeći mirno do duboke starosti.
Pred sam kraj života, Jovan je imao preko sto godina. Sa svojim učenicima izašao je iz Efesa i zamolio ih da mu iskopaju grob u obliku krsta. Potom je u njega legao i spokojno se upokojio. Njegovi učenici su ga sahranili, ali ono što je usledilo vekovima kasnije pričalo se kao čudo. Kada su vernici otvorili njegov grob, telo u njemu nisu našli. Umesto toga, 21. maja svake godine iz groba se dizao sitan, mirisan i lekovit prah. Narod ga je skupljao i koristio kao lek protiv bolesti, verujući da im upravo Jovan preko tog praha šalje utehu i isceljenje.
Zbog toga crkva dva puta godišnje proslavlja ovog svetitelja. Devetog oktobra se obeležava njegov upokoj, dok se 21. maja slavi zbog čudesnog praha koji se pojavljivao iz njegovog groba. Ti datumi su ostali urezani i u narodnom običajnom životu.
- U mnogim krajevima sa ovim praznicima povezuju se posebna verovanja. Ljudi su verovali da tog dana stoku treba odmoriti, a žene nisu smele da diraju igle, makaze ili pletivo, da im miševi ne bi oštetili rublje. U nekim mestima su udarali po ambarima kako bi rasterali miševe, dok su se drugde na ovaj dan priređivale svadbe koje su znale da traju i po tri dana. Sve to pokazuje koliko je praznik bio važan i kako je bio isprepletan sa životom naroda.
Sveti Jovan Bogoslov ostaje u sećanju kao apostol ljubavi i vere. Njegova hrabrost da ostane uz Hrista u najtežem trenutku i njegovo delo napisano u progonstvu govore o snazi duha koji se ne predaje. Njegova priča u sebi nosi i duboku poruku: vera koja je iskrena i postojana može nadživeti sve prepreke i stradanja.
Čak i danas, kada se vernici mole Svetom Jovanu, oni to čine s verom da će im pomoći, jer su svesni da je njegov život bio primer kako se vera živi do kraja, bez kompromisa. Njegovo ime ostaje vezano za ljubav i istrajnost, ali i za čuda koja pokazuju da je Božja blagodat uvek prisutna među ljudima.
Na kraju, može se reći da je Sveti Jovan Bogoslov mnogo više od istorijske ličnosti. On je simbol nade, utehe i vere koja traje. Njegov život i dela neprestano podsećaju vernike da nikada ne treba posustajati u molitvi, jer u iskrenoj molitvi leži snaga da se prebrode i najveće teškoće. Upravo zato, njegovi praznici se i danas obeležavaju s poštovanjem, jer nas podsećaju da vera nije samo u rečima, već u životu ispunjenom ljubavlju i požrtvovanjem
