U današnjem članku pišemo na temu jednog dirljivog i snažnog ljudskog čina, koji se dogodio u zimu 1995. godine, a koji pokazuje koliko jedan mali gest može promeniti nečiji život.
Priča o Dedi Rasimu, čoveku koji je svoju poslednju nadu i tople čizme dao strancu, a potom saznao da je njegova žrtva postala ključ za nečiji uspeh, nosi univerzalnu poruku o dobrotama koje se ne zaboravljaju, čak i kada su učinjene u najtežim trenucima.
Zima 1995. godine bila je nezaboravna zbog ledenog vetra i snega koji je prekrio ulice. U tom hladnom vremenu, Dedo Rasim je radio kao portir u staroj zgradi općine, za malu platu koja nije bila ni blizu dovoljna da pokrije osnovne troškove života. Imao je samo jedan par čizama, stare vojničke, koje je popravljao sa žicom i katranom, ali su bile tople i suve, što je bilo najvažnije u tim trenucima. Zima mu je bila surova, ali ona noć koja je promenila njegov život bila je mnogo hladnija nego bilo koja druga.
Na kraju jedne smene, tokom mećave, pred Rasimova vrata stajao je izbeglica. Čovek je bio iscrpljen, u mokrim platnenim patikama, čije su ga noge dovele do ivice smrzavanja. Njegovi prsti su bili gotovo crni od promrzlina. Nije tražio ništa osim pomoći, a Rasim je odmah shvatio da mu nije preostalo mnogo vremena. Nije razmišljao o sebi, nije se pitao šta će biti sa njim ako se oslobodi svojih čizama. Srce mu je bilo pretežno i, uprkos strahu da će ostati bez obuće, rešio je pomoći tom čoveku.
- Dedo je skinuo svoje čizme i gurnuo ih prema strancu. “Uzmi, sinko,” rekao je, “Meni je kuća blizu, pretrčat ću. Tebi treba da stigneš daleko.” Stranac je bio tako potresen ovom velikodušnošću da je pao na kolena i počeo plakati, ljubeći Rasimove ruke, ne verujući da je neko spreman učiniti tako veliku žrtvu. Obuo je čizme i nestao u snežnoj mećavi, dok je Rasim, sada u vunenim čarapama, krenuo kući, svesno da ga čekaju neprijatnosti i sigurno hlađenje od ledenog vetra.
Put do njegove kuće bio je pakao. Noge su mu bile suzene u čarapama, a hladnoća ga je probijala do kostiju. Niko nije mogao da razume zašto je to učinio, a komšije su ga zadirkivale, misleći da je pio, smejuci mu se zbog toga što je hodao po snegu u papučama. Rasim je oboleo od teške upale pluća i proveo mesec dana u bolovima. Iako je bio na ivici života i smrti, nikada nije zažalio zbog svog čina.
Prošlo je dvadeset godina, i Rasim je postao još stariji, osiromašeniji, a zima iz 1995. godine postala je samo daleka uspomena. Međutim, život je znao da se vraća sa iznenađenjima. Jednog sunčanog petka, čaršiju je iznenadila kolona luksuznih automobila koji su se zaustavili ispred Rasimove skromne kuće. Komšije su se okupile, šuškajući, misleći da je inspekcija ili nešto što će pretnji Rasimu oduzeti njegov dom.
- Ispred njegove kuće izašao je čovek u odijelu, vrednom više od Rasimove čitave kuće. Bio je to Jusuf, izbeglica kojeg je Rasim spasio te zime. Jusuf nije došao praznih ruku. Suze su mu zamaglile oči čim je ugledao starca, a u tišini je kleknuo pred njega i poljubio mu ruku. Jusuf je bio vlasnik najveće fabrike obuće u Nemačkoj, a sve je počelo sa čizmama koje je Rasim dao da bi preživeo. “Spasio si čoveka. A čovek nikada ne zaboravlja,” rekao je Jusuf, ponosno pokazujući prve čizme iz svoje fabrike, koje je sada donio Rasimu.
Ali to nije bilo sve. U drugoj kutiji bio je novac, kao njegov “penzionerski” fond, za svaku godinu koju je Rasim proveo u siromaštvu. Uz to, Jusuf je otkrio da je kupio kuću na brdu za Rasima, kuću sa svim luksuzima koje je zaslužio. Rasim je bio duboko dirnut, ali je, uprkos svemu, samo rekao: “Nisam tražio ništa. Samo da znam da je vredilo.” Jusuf mu je odgovorio, grleći ga: “Vredno je, Dedo.”
Ova priča nam pokazuje da dobra dela ne ostaju nezapažena, iako možda ne vidimo nagradu odmah. Rasim je možda bio zaboravljen, smejan i siromašan, ali njegova žrtva nije bila uzaludna. Svaka žrtva u ime dobrote, bez obzira na okolnosti, pronađe svoj put do večnosti
