Ovo je priča o čovjeku koji je bio prikovan za krevet i doživio jošjedno raočarenje u takvom stanju od vlastite žene.U nastavku članka detaljnije o ovoj priči.
Igor se uzalud trudio da pomeri makar prst. Telo mu je bilo nepokretno, kao da je ukopano u kamen. Nije znao gde se nalazi, ni šta se dogodilo. U glavi – samo praznina, razbijene slike, kao odrazi u slomljenom ogledalu. Pokušao je da se seti, da zgrabi neku misao, ali ga je ponovo progutao mrak.
- Kako se svest postepeno vraćala, tako su se i sećanja javljala u delovima. Bilo je tu sećanje na udarac, sudar, zaslepljujuće svetlo, bol, pa potpuni mrak. Setio se da se vraćao kući sa posla, da je vozio autoputem kad su mu u susret došla svetla drugog vozila. Sledeće čega se setio bio je trenutak udara. Živ je, ali sudbina drugog vozača mu je ostala nepoznata.
Na odeljenju intenzivne nege ležao je kao zamrznut. U početku je čuo samo tišinu, a onda zvuke, prigušene i daleke. Prepoznao je jedan glas – glas svoje supruge Marine. Govorila je tiho i napeto dok je razgovarala telefonom, nagoveštavajući da postoji nada, ali da je situacija neizvesna.
Pokušao je da joj da znak da je prisutan, ali uspeo je tek da trepne. Kako su dani prolazili, svest mu je postajala jasnija. Kada je Marina opet došla, njene reči su ga pogodile kao munja. Govorila je telefonom, a ono što je rekao ostavilo ga je bez daha – ako on ne preživi, sve pripada njoj. Rekla je da je to „najlakši način“.
Kada je spustila telefon, prišla je njegovom krevetu i obratila mu se. Njene reči su bile tihe, gotovo nežne, ali ispunjene gorčinom. Govorila je o umoru, o tome kako se oseća kao da je sve u njoj izgorelo. Ispovedila mu je tajne koje je dugo skrivala. Ispričala mu je o toj večeri kada su se upoznali – dok je ona zapravo tražila njegovog brata Denisa, s kojim je ranije imala vezu.
Rekla je da je izabrala Igora iz osvete, da je želela da povredi Denisa. A zatim – šokantnije od svega – priznala je da njihov sin Kiril nije njegovo dete, već Denisovo. Oprost tražen nije, ali je istina izrečena – teška, razorna, konačna.
- Igor je želeo da vrisne, da iskaže bol, ali njegovo telo ga nije slušalo. U sebi je izgovorio: „Ne dolazi mi više.“ Kada je sestra ušla, Marina je isterana iz sobe. Sestra je primetila da je Igor pri svesti i pohvalila lekara koji ga je spasio. Usledio je dugi period oporavka, pun bola i tišine.
Nekoliko meseci kasnije, u dvorištu bolnice, upoznao je Olgu, devojku u invalidskim kolicima. Počeli su da se sreću, da razgovaraju, da dele priče. Olga mu je priznala da je izazvala nesreću – čeoni sudar u kojem je čovek nastradao, a ona ostala paralizovana. Kada mu je rekla tačan datum i mesto, Igor je shvatio istinu – on je bio taj čovek.
- Olga se slomila, izvinjavala, preplavljena krivicom. Ali Igor je reagovao mirno. Rekao je da je možda sve imalo razlog, da ga je tragedija naučila da vidi pravu istinu. Ispričao joj je sve o Marini, izdaji, lažima i odluci da se razvede.
Olga je zatim podelila svoju priču. Bila je prevarena, izbačena iz kuće trudna, jer je verovala čoveku koji je tvrdio da je razveden. Njegova žena se vratila, a Olga je izbačena kao strankinja. Njena patnja bila je tiha, ali duboka.
Tokom narednih dvije godine, Igor i Olga su postali bliski. Rodila se ljubav. Igor je prihvatio njenog sina kao svog. Olga je prošla terapije i ponovo prohodala. Venčali su se. Nedugo zatim, saznali su da čekaju ćerku, kojoj su već dali ime – Sofija.
Jednog dana, dok se Igor vraćao s posla, Marina ga je srela i molila za oproštaj. Ali njegov odgovor je bio jasan. Rekao je da joj oprašta, ali da je njegova budućnost sada negde drugde – sa ljudima koji ga vole i kojima je zaista potreban.U tom trenutku, zatvorio je vrata prošlosti, ostavio sve što ga je bolelo iza sebe i okrenuo se novom životu – sa nadom, sa ljubavlju i sa mirom koji je napokon pronašao.
