U današnjem članku pisat ćemo o ajvar turistima.Dok neki ljudi idu da bi se odmorili uživali na plažama,ovi idu kako bi pravili ajvar.
Dok većina turista krajem leta kreće put Grčke kako bi još jednom osetili sunce na koži i slani povetarac u kosi, daleko od glamura i kupaćih kostima, odvija se jedna drugačija, gotovo neprimetna – kulinarska migracija. Umesto šešira i fotoaparata, ovi putnici u koferima nose džakove crvenih paprika, flaše domaćeg ulja, tegle, poklopce i neizostavne kecelje. Njih nazivaju – ajvar turisti.
Jedna od njih je i Dušanka (68) iz Leskovca, žena čija vitalnost i upornost izazivaju poštovanje, ali i osmeh. Za razliku od onih koji putovanje ka jugu planiraju zbog odmora, ona svoje letovanje zove “ajvarska ekspedicija”.
„Ne idem ja na more da bih ležala. Od sunca mi samo noge natiču, a pistacije i kokteli me ne zanimaju. Ne volim da plivam. Mene interesuje – ajvar. I tačka“, kaže odlučno Dušanka, čvrsto stežući svoju svesku u kojoj se već nalaze precizni spiskovi: 20 kilograma leskovačke paprike, crvene i mesnate, „kao što samo jug zna da rodi“.
Njena priprema počinje još kod kuće. Paprike se pažljivo biraju i pakuju. Svaka u svoju kesu, između krpa, složene kao porculan. „Neka se pokvari autobus, neka nestane interneta, ali paprika mora da pređe granicu“, kaže ozbiljno.
Porodični odmor zvanično počinje dolaskom u apartman. Dok se unuci rastrče po plaži, a kćerka hvata savršeni ugao za fotografije iz plićaka, Dušanka oblači kecelju, razvlači produžne kablove i improvizuje kuhinju na terasi. Ringle se postavljaju kao topovi, varjače pripremaju kao oružje, a srce se puni nekom tihom radošću.
- „Prvi dan – pečem. Drugi dan – ljuštim. Treći dan – pržim. I tako u krug. Ruke mi crvene, kosa ulepljena, majica mokra. Ali duša – puna. Kad gledam u tu šerpu koja ključa pod egejskim suncem, znam da radim nešto što ima smisla. Nije poenta letovanja da se slikaš s koktelom u ruci, nego da otvoriš teglu zimi i kažeš: ‘Ovaj ajvar je pravljen uz šum mora.’“
Za razliku od većine turista, Dušanka ne traži luksuz. Njoj je najvažniji osećaj korisnosti – da svaki dinar ima svoju svrhu, da se svaki trud isplati. I dok je drugi posmatraju s blagom dozom čuđenja, ona samo odmahuje rukom.
„Ko me ne razume – taj me i ne poznaje. Ja sam žena domaćica, i pazim na svaku paru. Plaćamo struju u apartmanu? Pa neka se iskoristi. Neću valjda da je bacim na fen i punjače.“
- Njena kćerka godinama pokušava da je nagovori da pravi ajvar kod kuće, „kao sav normalan svet“, u dvorištu, s komšijama i uz kafu. Ali Dušanka odbija. Njena filozofija je jasna.
„To nije to. Ja sam navikla da spojim lepo i korisno – letovanje i zimnicu. Dok vi slikate more, ja ga kuvam. Kad bi svaka naša penzionerka ovako radila, ne bismo se bojali zime.“
U njenim rečima nema gorčine, samo samopouzdanje i tiha snaga. Nije to priča o žrtvi, već o izboru – o tome da i u penzionerskim danima možeš biti aktivan, koristan, živ.
Ajvar sa mirisom mora. Sunce uz varjaču. Ruke od paprike, ali srce koje zna zašto to radi. To je slika jednog drugačijeg letovanja. Letovanja koje se ne meri brojem osunčanih dana, već brojem tegli u ostavi i ponosom koji traje mnogo duže od preplanulog tena.
Na kraju ljeta, kad se većina turista vraća kući s punim telefonima slika, Dušanka se vraća s punim gepekom zimnice, sa smeškom na licu i osećajem da je njeno letovanje bilo – potpuno.
