U današnjem članku pišemo o temama koje se tiču iskustava bliske smrti i kako ona duboko utiču na ljude koji su ih doživeli. Naučnici sa Univerziteta u Virdžiniji dali su odgovore na pitanja koja su do sada bila u sferi misterije i dubokih ličnih iskustava, pokazujući kako ti trenuci menjaju živote i izazivaju mnoge emocionalne i psihološke izazove.
Iskustva bliske smrti su fenomen koji mnogi ljudi doživljavaju u trenutku kada je njihovo zdravlje ozbiljno ugroženo, kao što je to slučaj kod srčanih zastoja, nesvestica ili čak kliničke smrti. Nakon povratka iz tog stanja, mnogi se suočavaju s teškim emocionalnim preoblikovanjima i problemima prilagođavanja. Dok neki ljudi mogu da se vrate u svakodnevni život bez većih smetnji, drugi se suočavaju s ozbiljnim poteškoćama, kao što su tuga, depresija ili osećaj besmisla.
Jedan od najčešćih problema koji se pojavljuje je takozvani “problem ponovnog ulaska” u svakodnevni život, kada se ljudi osećaju izgubljeno, kao da su izgubili kontakt sa stvarnim svetom.Naučna istraživanja koja su sprovedena na temu iskustava bliske smrti ukazuju na to da čak 10 odsto Amerikanaca, odnosno oko 34 miliona ljudi, tvrdi da su imali ovu vrstu iskustva. Međutim, iako su ova iskustva duboko transformativna i često spiritualna, ljudi koji su ih doživeli često nisu dobijali odgovarajuću podršku od strane medicinskog sistema.
- Mnogi su se obraćali lekarima i terapeutima, ali su nailazili na skepticizam, što ih je dodatno izolovalo i zbunilo. Nažalost, medicinski stručnjaci nisu uvek bili spremni da prihvate duboku emocionalnu i duhovnu dimenziju tih iskustava, pa su mnogi ljudi morali da traže pomoć u onlajn zajednicama i neformalnim grupama koje nude sigurno okruženje za deljenje sličnih iskustava.
Naučnici naglašavaju da iskustva bliske smrti mogu imati različite oblike, ali mnogi ljudi koji ih dožive opisuju osećaj izlaska iz svog tela, susrete sa svetlom ili duhovnim bićima, kao i reviziju svog života. Ovaj fenomen je za mnoge osobe toliko dubok da ga pamte kao “stvarniji” od samog života, a sećanja na njega ostaju živa i decenijama kasnije. Prema istraživanju, 10 do 20 procenata iskustava bliske smrti može biti uznemirujuće, izazivajući osećaj panike i bespomoćnosti, ali i dubokih unutrašnjih dilema o postojanju i smrti.
Iz ove studije proističe važan uvid u to kako društvo i nauka treba da se postave prema onima koji su prošli kroz iskustva bliske smrti. Dr Marijeta Pehlivanova, profesorka psihijatrije na Univerzitetu u Virdžiniji, ističe da je važno pružiti emocionalnu podršku i slušati ljude bez osuđivanja. Jedan od ključnih saveta koji je dala jeste da ne treba pokušavati da se objašnjavaju ili opovrgavaju ova iskustva, već da se stvori siguran prostor u kojem osoba može da se otvori i deli svoja osećanja. Na ovom putu ogromnu podršku pružaju organizacije kao što je Međunarodno udruženje za studije bliske smrti (IANDS), koje okupljaju ljude sa sličnim iskustvima i omogućavaju im da se osećaju shvaćeno i manje usamljeno.
- Iako nije svaka osoba koja doživi iskustvo bliske smrti suočena s emocionalnim problemima, mnogi izveštavaju o dubokim životnim promenama. Osobe koje su prošle kroz ovakve situacije često izjavljuju da su izgubile strah od smrti ili da su njihov pogled na život potpuno transformisale. Pegi Robinson, jedna od osoba koja je doživela blisku smrt, podelila je sa svetom svoje iskustvo, govoreći da je nakon povratka iz tog stanja shvatila da “ne postoji nešto poput umiranja” i da je život i dalje pun svrhe. Za mnoge ljude, iskustva bliske smrti ne samo da menjaju njihov pogled na smrt, već ih podstiču da život gledaju iz potpuno drugačije perspektive.
Ova istraživanja takođe postavljaju važna pitanja o tome koliko smo kao društvo spremni da priznamo i razumemo ta iskustva koja nauka tek počinje da istražuje. Milioni ljudi širom sveta koji su se vratili sa ivice smrti zaslužuju da dobiju potrebnu podršku kako bi se oporavili i nastavili sa svojim životima. Razumevanje i empatičan pristup mogu biti ključni za prevazilaženje njihovih problema i ponovni povratak u svet koji se ponekad čini potpuno stran. Na kraju, možda je najvažniji zaključak ove studije to da podrška i otvorenost mogu značiti razliku između emocionalne izolacije i mogućnosti za isceljenje
