Kada je u pitanju Sergej Jesenjin to je bio čovek nežnog pera i još nežnije duše, tako tanane da je čak i povređena sujeta mogla da je teško ozledi. Bio je plavokosi mladić, fascinantan, nekada i vulgaran, izgubljen u bezglavoj potrazi za sigurnom ljubavnom lukom. Bio je lepotan koga su nepomirljiost sa teškim strujama života, taštna, alkohol i emotivni bol koštale života.
On je presudio sam sebi, ovaj svet je napustio sa svega 30 godina, ali su tri decenije na Zemlji bile sasvim dovoljne da zanavek ispiše najblistavije stihove u istoriji poezije, ostavili veliki kulturni uticaj u Rusiji, ali bude i akter u jednoj od najpotresenijih i najvećih ljubavi u 20. veku. Tako je ovo priča o čoveku koji je ostavio svoje srce na papitu, a pred smrt pišući sopstvenu krvlju, i o Isidori Dankan, ženi koja ej od malih nogu plesala i čekala “ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Na veliku žalost, dobila je ljubav zauvek , ali ne i srećan kraj.
Ali, kada se kaže da ljubav nema granice, to je zaista tako, a prava ljubav ne poznaje godine, niti nacionalnost, ne poznaje razlike, čak i kada su nepomirljive, ljubav poznaje samo dušu voljenog, ogoljenu do srži. Upravo tako Jesenjin je zavoleo Isidoru Dankan, koja je bila gotovo 20 godina starija od nejga, dijametralno drugačiju od njega, a opet neverovatno istu.
Njegov je život bila poezija, kao što je bio to njen ples. U trenu kada su se upoznali slavna Amerikanka jedva da je znala dvadeset reči na ruskom, dok pesnik nije znao ništa na engleskom. Da bude sve još čudnije, to se nikada nije ni promenilo, ali to je bilo dovoljno da stupe u brak, proputuju svet zajedno, da se obožavaju, spavaju zajedno, svađaju vređaju, čak i tuku. Ostatak teksta pročitajte ovde.
