Ema je radila u restoranu i jedva je krpila kraj s krajem, a tokom svojih smena često je pomagali skitnici. Njihovo prijateljstvo, koje je počelo jednostavnom gestom, uskoro će otkriti nepoznate tajne koje će promeniti njihov život
Emma je radila dvostruke smene u Marino’s Italian Kitchen i svakog meseca jedva je uspevala da pokrije troškove kirije. Svaki dan, čim bi se ručak završio, brže-bolje bi spakovala ostatke hrane i krijući se odnela ih iza restorana. Tamo je sedeo Joe – mršav, sede kose, uvek sitno upućen i miran, s nogama prekrštenim na staroj deki. Nije prosio, samo bi klimnuo glavom u znak zahvalnosti i polako pojeo sve što bi mu donela.
„Znaš da će te gazda uhvatiti jednog dana,“ upozorila ju je koleginica Dani, dok su zajedno brisale stolove. „On sve vidi.“
- „Ovo je ionako hrana koja bi završila u kanti,“ tiho je odgovorila Emma. „A on je gladan.“ Dani je samo slegla ramenima, ali Emma je nastavila. Nije imala objašnjenje zašto je baš tom čoveku verovala. Osim toga, osećala je da Joe nije običan skitnica.
Jednog kišnog četvrtka, dok mu je pružala papirno umotan sendvič, začuo se vrisak iza nje. Mr. Marino, gazda restorana, stajao je na vratima, besan, s crvenim licem. „ŠTA to radiš?!“ grmeo je. Joe je ustao i mirno rekao: „Možda bismo mogli da porazgovaramo nasamo.“
Marino je, gledajući ga s podsmehom, odgovorio: „Ja ne pričam sa prosjacima!“ Ali Joe je samo polako skinuo kapuljaču i izgovorio rečenicu koja je sve prisutne u momentu utihnula: „Možda ćete ipak razgovarati sa čovekom koji poseduje ovu zgradu.“
Tišina je pala na uski prolaz iza restorana, dok je kiša tiho padala niz oluk. Emma je držala kišobran i zurila u Joea, ne verujući šta je upravo čula.
„Šta ste rekli?“ Marino je napravi korak napred, ali njegov glas je zadrhtao. Joe je smireno odgovorio: „Moje ime je Joseph Harold Randall. Možda ste ga videli na ugovoru o zakupu.“ Marino je bledio. „To… to nije moguće.“ „Mogu da vam pokažem papire,“ rekao je Joe smireno, „ali mislim da već znate istinu.“
Emma je pogledala prvo Marinu, a potom Joea. Srce joj je brže kucalo. Mislila je da pomaže nekom nesrećniku, a sada je shvatila da je on zapravo vlasnik svega. Marino se osvrnuo, svesno da su svi radnici gledali kroz prozor kuhinje. „Dobro. Šta hoćete? Novac? Zahvalnicu?“
- Joe je zakoračio bliže i odgovorio: „Hoću da poštujete ljude koji rade za vas. Hoću da ova devojka, koja mi je pokazala više ljudskosti nego mnogi koje sam plaćao hiljadama dolara mesečno, ne ostane na ulici zbog toga što ima srce.“
Emma je osetila suze u očima. Nikada niko nije stao u njenoj odbrani na ovakav način. Marino je vrisnuo: „Ona je ukrala hranu! To mi stvara gubitke!“ Joe je samo tiho smeštao papire, smeh nije bio topao. „Gubitke? Govorite o tanjiru testenine? Zna li iko koliko hrane bacate svake večeri? Ta hrana je moja. I od sada, ja odlučujem šta će se s njom desiti.“
Marino je bio u šoku. „Ne možete—“ Joe ga je prekinuo: „Mogu. Vaš ugovor o zakupu ističe sledećeg meseca. Neću da ga produžim.“ Emma je drhtala. Ovo je značilo kraj Marino’s restorana.
„Ne možete to da uradite! Ja sam ovde dvadeset godina!“ Marino je gotovo zaplakao. Joe je polako klimnuo glavom: „Dali ste sebi dvadeset godina da pokažete kakav ste čovek. Moja odluka je konačna.“
Okrenuo se ka Emmi i rekao nežnije: „A ti, imaš posao kod mene ako ga želiš. Planiram da otvorim mali bistro sa pristojnim cenama, hranom za sve, a višak će ići ljudima kojima je potrebna.“ Emma je bila u šoku, nije mogla da veruje. „Zaista… mislite da ja to mogu?“ Joe joj je odgovorio s osmehom: „Ti si već pokazala da imaš srce i radnu etiku. Naučićeš sve ostalo.“
Dani je istrčala iz kuhinje i zagrlila Emmu, govoreći: „Znala sam da si posebna.“ Marino je psovao tiho, ali Joe je samo podigao ruku. „Imate dve nedelje. Iskoristite ih da se oprostite kako dolikuje.“
Narednih dana, Emma je dolazila na posao sa mešavinom nervoze i uzbuđenja. Ljudi iz komšiluka su čuli priču i dolazili samo da vide „skitnicu koji je postao milioner“. Joe je sedeo u uglu restorana, ponekad razgovarao s gostima, ponekad beležio ideje za novi bistro. Sve češće bi pozvao Emmu da sedi pored njega i da podeli mišljenje o meniju, boji zidova, muzici.
„Želim da ovo mesto odražava duh onog što si uradila za mene,“ govorio je. „Toplo, iskreno i otvoreno.“ Emma je prvi put u životu osetila da njen glas ima vrednost.
Dve nedelje kasnije, Marino’s je zatvorio svoja vrata, a na tom istom mestu otvoren je „Randall’s Table“ – mali, svetli bistro sa velikim natpisom: Niko ne odlazi gladan.
Prvog dana, Joe je stajao pored Emme dok je presijecala crvenu vrpcu. „Ti si razlog zbog kog ovo postoji,“ rekao je.
Emma je duboko udahnula, gledala puni lokal i nasmešila se. „Ne,“ odgovorila je. „Razlog je to što neko veruje da dobrota i dalje ima mesto u ovom svetu.“ A kada je prvi beskućnik ušao i dobio tanjir tople supe, Emma je znala da je sve što je rizikovala bilo vredno
