U današnjem članku pisat ćemo o popularnoj zvezdi Harisu Džinoviću kao i onjegovom izjašnjenju dali je srb ili bošnjak.Haris Džinović već decenijama zauzima posebno mesto na muzičkoj sceni Balkana, oblikujući ukus generacija i ostavljajući neizbrisiv trag u srcima ljudi širom regiona.
Njegov glas, prepoznatljiv i emotivan, i specifičan stil pevanja učinili su da pesme poput „I tebe sam sit kafano“ i „Pusti me da živim“ postanu deo neizostavnog repertoara kafana, veselja i koncerata. Njegova muzika prevazilazi granice i povezuje ljude različitih jezika, vera i nacija, što ga čini simbolom univerzalne umetnosti.
- Ipak, uprkos svom profesionalnom uspehu, jedno pitanje je dugo pratilo Harisa: kako se on nacionalno izjašnjava i da li sebe vidi kao Bošnjaka ili Srbina. Nedavno mu je jedan novinar postavio to pitanje direktno, očekujući možda diplomatski odgovor ili izbegavanje teme. Međutim, Haris je reagovao smireno, sa osmehom, dajući odgovor koji je odjeknuo snažnije nego što se moglo pretpostaviti. Rekao je: „Ja sam Haris Džinović. Nikada nisam delio ljude po nacijama i nikada neću. Važno je kakav si čovek, a ne šta piše u tvojoj ličnoj karti.“ Njegove reči bile su jednostavne, ljudske i jasne, bez ikakve patetike ili političkog tona.
Reakcije su bile brze i raznolike. Mnogi su ga podržali, ističući da je upravo ovakav stav ono što regionu danas treba. U vreme kada su podele i dalje duboko ukorenjene, njegova poruka podseća da muzika i umetnost postoje da spajaju ljude, a ne da produbljuju razlike. Na društvenim mrežama pojavile su se poruke fanova koji su ga hvalili zbog hrabrosti da izgovori ono što mnogi osećaju, ali retko izgovaraju naglas. Komentari poput „Budimo ljudi pre svega“ i „Muzika je jezik ljubavi“ najbolje sumiraju duh njegovog odgovora.
Naravno, bilo je i onih koji su smatrali da se Džinović skriva iza univerzalnih poruka kako bi izbegao da zauzme jasnu stranu. Pojedini kritičari tvrdili su da umetnici njegovog kalibra imaju obavezu da se jasno odrede i pokažu pripadnost. Ipak, Haris je ostao dosledan svom stavu – njega nikada nisu zanimale nacionalne etikete, niti su ga definisale. Isticao je da nije političar i da mu zadatak nije da deli ljude, već da ih spaja. „Moj identitet je moja stvar, a muzika pripada svima“, rekao je odlučno, završavajući temu na način koji je uvek bio svojstven njegovom karakteru.
Njegova karijera zaista govori u prilog njegovim rečima. Publika u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Podgorici jednako glasno peva njegove pesme, a koncerti su godinama rasprodati bez obzira na to odakle dolaze posetioci. Ljude spaja muzika, a Haris je to razumeo bolje od mnogih. Njegov odgovor na pitanje o nacionalnom identitetu bio je logičan nastavak onoga što je kroz muziku gradio čitav život – imidž umetnika koji pripada svima, čiji je jedini cilj da emociju pretoči u pesmu.
- Možda se upravo u tome krije tajna njegove dugovečnosti i popularnosti. Dok su se mnogi pevači gubili u pokušajima da postanu simbol jedne nacije ili jednog vremena, Haris je birao drugačiji put. On je odlučio da ostane čovek pre svega, umetnik koji ne nosi zastave već melodije i emocije. Ta jednostavnost učinila ga je bliskim ljudima svih opredeljenja, a njegove pesme postale su univerzalne poruke koje se pevaju strastveno svuda.
U vreme kada su podele često glasnije od zajedništva, njegov glas i stav došli su kao osveženje. Umesto da gradi zidove, on podseća da muzika postoji da bi ih rušila. Haris Džinović se nije upuštao u rasprave niti nadmetanja; jednom rečenicom je dao odgovor koji će se pamtiti: „Ja sam Haris Džinović, a muzika je moja jedina nacija.“ U tim rečima sažeto je ono što je ceo život pevao – da su ljubav, ljudskost i iskrenost ono što nas spaja mnogo jače od bilo koje podele.
Njegova priča i stav jasno pokazuju da umetnost ne poznaje granice i da pravi umetnik ne traži priznanje kroz nacionalne oznake, već kroz sposobnost da probudi emociju i poveže ljude. Haris Džinović svojim životom i muzikom potvrđuje da je upravo ljubav prema muzici i univerzalna poruka ono što ostaje trajno i što inspiriše generacije
