Ovo je jedna nevjerovatna priča,zamislite neko vam kupi hranu iz friždera a to niste vi.I tako danima ovaj čovjek je sumnjao na svoju djevojku da krišom jede.Postavio je kamerui evo šoka.U nastavku teksta detalji ove priče.
Sigurnosne kamere postale su sastavni deo mnogih domova, ne samo zbog zaštite imovine, već i zbog osećaja kontrole i sigurnosti. One često zabeleže trivijalne svakodnevne situacije – nestašluke kućnih ljubimaca, padove, nepažnju ili zabavne momente koji bi inače prošli neprimećeno. Međutim, ponekad otkriju i nešto potpuno neočekivano, nešto što menja percepciju sopstvenog doma iz temelja.
Upravo to se dogodilo 2009. godine kada je Džo Kamings, tada mladi glumac koji je živeo sa svojom devojkom u stanu u Njujorku, počeo da primećuje da mu nestaje hrana. Bio je siguran da nije reč o njegovom zaboravu – količine su bile očigledno manje, čak i kad bi ih ostavio netaknute. Kada je pitao svoju devojku da li možda ona krišom jede ili deli hranu s nekim, uverila ga je da nema pojma o čemu govori. Ipak, sumnja je ostala.
Da bi rešio dilemu, Kamings je odlučio da postavi sigurnosnu kameru u kuhinji. Očekivao je eventualno snimak partnerke kako krišom uzima nešto iz frižidera, ali ono što je otkrio bilo je neuporedivo jezivije.
- Na snimku se vidi nepoznata žena kako se u gluho doba noći spušta iz tavanskog otvora, tiho se dočekuje na sto i nastavlja da se slobodno kreće po kuhinji. Otvara frižider, jede, pije, pa čak obavlja i nuždu u sudoperi. Deluje smireno, kao da je već dugo tu. U trenutku kada Kamings, nesvestan svega, izlazi iz sobe po vodu, žena se munjevito sakriva, uspevajući da ostane neprimećena.
Kada je sledećeg dana pogledao snimak, bio je u šoku. Odmah je napustio stan i pozvao policiju. Kada su službenici stigli, detaljno su pretražili stan i pronašli ženu upravo tamo gde je snimak pokazivao – u tavanskom prostoru, skrivenom i nepristupačnom, koji je vodio duboko u zidove zgrade.
Prema policijskom izveštaju, delovalo je da je tu provela nekoliko nedelja, verovatno živeći u totalnoj tišini i prikrivanju, koristeći svaki trenutak kada stanari spavaju ili nisu prisutni kako bi sišla i uzela ono što joj je potrebno. Taj tavanski prostor bio je uzak, bez ventilacije, neprikladan za boravak, ali žena je uspela da uredi mali kutak s ćebetom, pretvarajući ga u neku vrstu improvizovanog skloništa.
Na pitanje kako je uopšte ušla u stan, Kamings nije imao tačan odgovor. Jedina logična pretpostavka bila je da je iskoristila požarni izlaz, koji vodi na krov zgrade i omogućava pristup prozorima poslednjeg sprata. Policija je sugerisala da je možda ušla tokom Kamingsovog odsustva, verovatno s namerom da nešto ukrade, ali kada je shvatila da može da se sakrije, odlučila je da ostane.
- Ono što je dodatno uznemirujuće jeste da ovo, prema policijskim informacijama, nije bio usamljen slučaj u Njujorku. Povremeno se javljaju izveštaji o osobama koje iz očaja, beskućništva ili psihičkih problema ulaze u tuđe domove i skrivaju se, često neopaženo, i po nekoliko dana ili nedelja.
Kamings, iako potresen, odlučio je da ne podnosi tužbu protiv žene. Iako je pretrpeo šok i narušeno poverenje u sopstveni dom, izjavio je da mu je bilo žao te nepoznate osobe. Nazvao ju je “divljom ženom”, naglašavajući da je očigledno bila u nevolji, da nije pokušala da ga povredi, već samo da preživi.
Njegova priča, uz prateći snimak, brzo se proširila internetom i izazvala brojne reakcije. Dok su jedni izražavali nevericu i strah, drugi su diskutovali o socijalnim i psihološkim aspektima čitavog slučaja – siromaštvu, beskućništvu, marginalizaciji, pa i o tome koliko je privatnost u modernom dobu krhka.
U svakom slučaju, iskustvo Džo Kamingsa ostaje jedno od najsnažnijih primera kako sigurnosne kamere mogu otkriti nešto mnogo dublje od obične krađe – priču o očaju, preživljavanju, i surovim granicama između privatnog i tuđeg sveta.
