Znam da ću zbog ovoga naići na osudu, možda čak i mržnju, ali moram to da izbacim iz sebe. Možda će ipak postojati neko ko će me razumeti.
- Moj sin, Daniel, preminuo je pre tri meseca u saobraćajnoj nesreći. Imao je samo 34 godine i za sobom je ostavio suprugu, Amandu (29), i njihovo dvoje dece – šestogodišnjeg Itana i dvogodišnjeg Kejleba. Poslednjih sedam godina živeli su u mojoj kući.
Nisu plaćali kiriju. Nisu doprinosili za račune. Samo su… postojali, kao da je moja kuća neki hotel za stalni boravak iz kojeg nikada nisu ni planirali da odu.
Sve je počelo kada je Amanda ostala trudna s Itanom. Tada su ona i Daniel iznajmljivali mali jednosobni stan. Daniel je završavao master studije iz inženjerstva i radio skraćeno, a Amanda je radila u restoranu, iscrpljena i trudna. Nisu uspevali da pokriju troškove stanarine i kao majka koja brine o svom detetu, otvorila sam im vrata svog doma. Rekla sam im da je to privremeno dok ne stanu na noge. To je bilo pre sedam godina.
Amanda nakon toga nikada više nije radila. Daniel je, po završetku škole, počeo da zarađuje pristojno, ali uprkos tome nikada nisu otišli iz mog doma. Vremenom su se ušuškali i činilo mi se da nemaju ni nameru da promene svoju situaciju. Nikada nisam dobila ni dinar od njih, ni simboličnu zahvalnicu, ni buket cveća.
Kao majka koja je svog sina vaspitavala da bude ambiciozan i samostalan, bila sam razočarana gledajući ga kako postaje pasivan i slepo prati Amandu u svemu, kao zaljubljeni psić. Iskreno, nikada joj nisam verovala. Od prvog dana sam osećala da ona nije prava osoba za njega.
Amanda nije dolazila iz iste vrste porodice kao mi. Odrasla je u prikolici, bez oca, bez obrazovanja. Nikada je nisam videla da uzme knjigu u ruke. Daniel mi ju je doveo kao da je nekakav projekat spasenja, a ja sam se, iz ljubavi prema njemu, pretvarala da to prihvatam. Ali duboko u sebi uvek sam osećala sumnju.
- Možda će zvučati surovo, ali verujem da jedno od te dece nije Danielovo. Itan, možda, jer ima njegovu bradu i oči. Ali Kejleb? Tamna kosa, maslinasta put, rupica u obrazu koju niko u našoj porodici nema – sve to mi je ulivalo sumnju. Znam da genetika može biti čudna, ali majka uvek oseća.
Uhvatila bih Amandu kako kucka poruke kasno uveče, nestaje na „šetnje“, vraća se bez objašnjenja. A Daniel, moj jadni sin, nikada ništa nije pitao.
Nakon sahrane, dala sam Amandi nekoliko nedelja da dođe sebi. Posmatrala sam je kako se vuče po kući u kućnom ogrtaču, plače i spava dok sam ja kuvala, čistila i vodila Itana u školu. Ona ništa nije radila.
Jednog jutra, dok sam posmatrala Kejleba u kuhinji, sa tom rupicom u obrazu koja me je izluđivala, jednostavno sam pukla. Rekla sam Amandi da je vreme da ode. Moja kuća nije utočište za besposličare.
- Delovala je šokirano, ali nije se ni pobunila. Znala sam da nema gde da ode, jer ni njena majka ne želi da je primi nazad. Kasnije sam pronašla poruku koju mi je Amanda ostavila, moleći me da je ne isterujem, govoreći da sam joj „sve što je ostalo“. Ali ja nisam mogla da promenim svoju odluku.
Otvorila sam joj svoj dom. Odrasla sam njenu decu više nego ona. Sahranila sam svog sina i bila sam iscrpljena. Kada me pitala: „A šta je s dečacima?“, rekla sam joj istinu – ne dugujem ti ništa. Tolerisala sam te zbog Daniela. On sada nije više tu. Zato idi.
Evo dela zbog kog znam da će me mnogi mrzeti – želela sam da zadržim Kejleba. Ne legalno, ali pitala sam je mogu li da ga odgajim. On je onaj s kojim sam se vezala. Bio je moja uteha dok sam ga hranila na flašicu i uspavljivala ga kada se ona vraćala iz „nabavke“ posle nekoliko sati.
Amanda je, međutim, vrištala, nazvala me monstrumom, zgrabila oba dečaka i otišla. Ne znam gde su sada. Možda su kod prijatelja. Možda u prihvatilištu. Nemam pojma.Kuća mi je sada tiha. Mirna. Zapalila sam sveću pored Danielove slike i prvi put imam osećaj da mu odajem počast – tako što sam se rešila haosa koji je razorio njegov život.
Ljudi će reći: „Ali to su ti unuci!“ Da li su? Ako jedan od njih čak nije njegov… nije dokazano, ali moje srce veruje u ono što oseća.
Jesam li pogrešila? Ili sam samo uradila ono što je bilo potrebno?
