Ulice Menhetna bile su uobičajeno prepune jutarnje žurbe, ali za Tomasa Vekslera danas je vrijeme stalo……..
- Dok je prolazio kroz grad, okružen svojim timom obezbeđenja, pogled mu je zapeo za figuru na trotoaru – ženu u poderanoj odeći koja je grlila dečaka. Njeno lice bilo je iscrpljeno, ali oči su nosile neku neobičnu prepoznatljivost koja mu je zaledila dah. Srce mu je počelo ludovati.
Približio joj se, svaka stopa koraka činila se kao vječnost. Kada je podigla pogled, Tomas je zastao. Pred njim stajala je Izabela – njegova žena, za koju je vjerovao da je poginula prije pet godina. Kleknuo je, a glas mu se slomio dok je izgovarao riječi koje su izlazile iz srca, a ne iz uma: „Živa si…“
Dečak je podigao pogled, a Tomas je prepoznao svoje prodorne plave oči u njima. Izabela je šaptom rekla: „Morala sam da ga zaštitim.“
„Od koga?“ upitao je Tomas, osjećajući kako mu se pesnice stežu.
„Od tvog oca,“ prošaputala je, i te riječi oborile su ga s nogu. Svijet mu se rušio i ponovno slagao u istoj sekundi. Njegovo obezbeđenje zastalo je, a on im rukom pokazao da se povuku. Ovo nije bio poslovni sastanak – ovo je bio trenutak života.
„Idemo odavde,“ rekao je odlučno, pomažući Izabeli da ustane. Odveo ih je u obližnji luksuzni hotel, iznajmio apartman i naručio toplu hranu. Dečak, sada prepoznat kao njegov sin Aleks, prvi put je jeo do sitosti, a Tomas je osjećao kako mu se u grudima taloži bijes prema ocu. Znao je da je hladan, ali ovo… ovo je bila monstruozna izdaja.
„Moraš mi reći sve,“ rekao je tiho, dok su sjedili za stolom.
Izabela je duboko udahnula i počela pričati o godinama bijega. O prijetnjama koje je primila, o strahu koji ju je obuzeo. O tome kako je morala lažirati svoju smrt nakon eksplozije na jahti, uzimajući samo ono što je mogla ponijeti, bežeći od svake opasnosti. „Pet godina sam bežala,“ rekla je, glas joj je podrhtavao. „Spavala po skloništima, radila za keš, sve samo da ga ne pronađe.“
Tomas je stegnuo šake. „Mogla si meni vjerovati.“
„Da li bih mogla?“ pogledala ga je pravo u oči. „Ti si tada bio pod očevim uticajem. Plašila sam se da će te naterati da biraš između nas i imperije.“ Te riječi su bolele više nego što je očekivao, ali duboko u sebi znao je da su istinite. Prije pet godina bio je slijep za očevu manipulaciju. Sada više nije.
Sutradan je otkazao sve poslovne sastanke i odveo Izabelu i Aleksa u svoj penthaus. Kada su otvorili vrata, sve što je nekada bilo prazno sada je imalo smisao. Fotografije u staklenoj bašti sada su dobile nastavak – život je bio ponovno tu, u njihovoj kući, u njihovoj porodici.
„Ovo je tvoj dom,“ rekao je sinu, klečeći da budu u istoj visini. „I od danas, ništa ti više neće nedostajati.“ Izabela je zaplakala, prvi put nakon godina bijega osjećala se sigurno.
Ali Tomas nije stao. Angažovao je tim advokata i privatnih istražitelja. Za nekoliko dana prikupio je dokaze da je njegov otac naručio sabotažu koja je dovela do eksplozije jahte. Kada je stao pred oca u porodičnoj vili, Tomas nije bio isti čovjek. Bio je otac i muž, sa sviješću šta znači izgubiti sve.
„Gotov si,“ rekao je hladno, bacajući fasciklu na sto. „Sve ide tužiocu. Ako ikada priđeš mom sinu ili Izabeli, više nikada nećeš vidjeti svetlost dana.“
Stariji Veksler pokušao je prijetiti, ali Tomas ga je presekao pogledom. „Ti si izgubio porodicu. Ja sam svoju povratio.“
Narednih nedelja, Tomas i Izabela polako su obnavljali svoj odnos. Bilo je suza, dugih razgovora, trenutaka tišine kada su samo sjedili zajedno, držeći se za ruke i promatrajući Aleksa kako spava.
Jednog jutra, dok je sunce obasjavalo krovove Menhetna, Tomas je kleknuo pred Izabelu i rekao: „Peti rođendan naše ljubavi slavimo iznova. Hoćeš li se ponovo udati za mene?“
Izabela se nasmijala kroz suze i klimnula glavom. Aleks je potrčao da ih zagrli, a Tomas je po prvi put u godinama patnje osjetio da je njegova porodica kompletna spojena na mjestu, Njegovo carstvo, nekada od stakla i čelika, sada je imalo veliko srce. Ljubav je vratila život i smisao onome što je dugo bilo izgubljeno.
