U današnjem članku prenosimoo vam šokantnu priču .U pismu se tvrdilo da se u njihovoj rezidenciji nalazi žena koja je već 25 godina zatočena i primorana da živi u strašnim uslovima, okružena sopstvenim izmetom.
U kasnim večernjim satima 23. maja 1901. godine, policijski komesar Bušton stigao je do kuće ugledne porodice Monije u francuskom gradu Poatjeu, nakon što je primio anonimno pismo.
Takva tvrdnja delovala je gotovo nezamislivo. Porodica Monije je bila visoko cijenjena i smatrana stubom lokalne aristokratije. Njihova reputacija, međutim, nije obeshrabrila komesara i njegove ljude, koji su odlučili da istraže slučaj. Ono što su zatekli iza zidova elegantnog zamka i danas izaziva jezu.
- U tom periodu, Emil Monije, glava porodice i ugledni direktor lokalne umetničke akademije, bio je već mrtav. Njegova udovica, Lujza, poznata kao filantrop i osoba dobrog ugleda, nastavila je da živi u kući zajedno sa sinom Marselom, pravnikom koji je izgradio karijeru kao administrativni službenik.
Porodica je imala i kćerku, Blanš Monije, koju niko nije video već decenijama. U mladosti je bila poznata po svojoj lepoti i vedrom duhu, privlačeći mnoge prosce i osvajajući simpatije ljudi svojim blagim karakterom. Međutim, iza blještavog života punog balova i društvenih okupljanja, Blanš je vodila unutrašnju borbu, pogođena poremećajima u ishrani i u stalnom sukobu sa autoritarnom majkom.
Dok je bila u ranim dvadesetim, Blanš je iznenada nestala. Njeni prijatelji su verovali da je možda pobegla u Pariz da započne novi život, daleko od konzervativne porodične atmosfere. Njena porodica se javno predstavljala kao očajni roditelji koji strepe za sudbinu svoje izgubljene kćerke, ali prava istina bila je mnogo strašnija.
Kada su policajci pretražili gornje spratove kuće, naišli su na vrata zaključana katancem. Iza njih ih je dočekao prizor koji niko nije mogao da zamisli – u polumračnoj sobi ležala je izgladnela žena, potpuno naga, okružena fekalijama i otpacima hrane. Bila je to Blanš, sada već u pedesetim godinama, ali toliko fizički izmrcvarena da ju je bilo teško prepoznati. Njeno telo bilo je izmučeno glađu i težilo svega 25 kilograma. Duga, neuredna kosa prekrivala je izmučeno i golo telo. Smrad je bio toliko jak da policajci nisu mogli dugo da ostanu u sobi.
Kasnije je utvrđeno da ju je majka Lujza Monije lično zatvorila u sobu pre 25 godina. Razlog? Blanš se zaljubila u siromašnog advokata, što je porodica smatrala sramotnim za njihov visoki društveni status. Lujza je bila uverena da ta ljubav predstavlja “zločin” protiv aristokratskih vrednosti i odlučila je da je kazni.
- Kako su godine prolazile, Blanš je ostala zaboravljena iza zatvorenih vrata. Njena jedina hrana bili su ostaci sa majčinog stola, a društvo su joj pravili pacovi koji su dolazili da grickaju bačene kore hleba. U sobu nije dopirao ni tračak svetlosti, a život u takvim uslovima potpuno je uništio njeno fizičko i mentalno zdravlje.
Nakon što je slučaj otkriven, ispred kuće Monijevih okupila se razjarena gomila ljudi, šokiranih brutalnošću ovog čina. Lujza Monije je uhapšena, ali je umrla samo 15 dana nakon što je ćerka oslobođena. Marsel, Blanšin brat, uhapšen je i osuđen na 15 meseci zatvora, iako je kasnije oslobođen tvrdnjom da je njegova sestra navodno “mogla da izađe kad god je želela.”
Nažalost, Blanš, nekada puna života i snova, nikada nije uspela da se oporavi od trauma koje je preživela. Ostatak života provela je u psihijatrijskoj ustanovi, gde je umrla 1913. godine. Njena tragična sudbina ostala je zapamćena pod nadimkom „La Séquestrée de Poitiers“, odnosno „Zatočena žena iz Poatjea“.
Do danas nije poznato ko je napisao anonimno pismo koje je omogućilo da Blanš dobije tračak slobode u poslednjim godinama života. Ta osoba je ostala anonimna, ali njeno delo omogućilo je da strašna istina o porodici Monije izađe na videlo.
