Vjerujemo da se oni malo stariji čitatelji, a koji vole tenis, dobro sjećaju teniserke Jelene Dokić. Australijanka, sa srpskim geima, imala je solidan početak karijere, a koju je uništio njen rođeni otac….
U današnjem članku vam donosimo jednu izuzetno potresnu priču, isprepletenu tugom, bolom i neprekidnom borbom. Ovo nije priča o sportskim uspesima i medaljama. Ovo je priča o preživljavanju, o tišini koja traje godinama, o ranama koje ne krvare, ali ostaju duboko urezane. Ovo je priča o Jeleni Dokić – devojci koja je osvojila svet teniskim talentom, ali čiji je najveći trijumf bila snaga da se uzdigne iz porodičnog pakla.
Rođena u Osijeku 1983. godine, u vreme kada su političke tenzije na Balkanu kuljale, Jelena je sa ocem Damirom, Srbinom, i majkom Ljiljanom, Hrvaticom, najpre pobegla u Srbiju, a potom u Australiju. Iako su tražili mir, tamo ih je dočekala nova borba – život iz početka. Siromaštvo, jezička barijera, otuđenost i borba za prihvatanje postali su svakodnevica. U toj borbi, Jelena je pronašla svoj ventil – teniski reket. Na terenu je bila svoja. Tu je postojala harmonija. Van terena, bio je haos.
Otac Damir pretvorio je njen talenat u sopstvenu opsesiju i sredstvo za lično spasenje. Njegova kontrola bila je apsolutna. Treninzi su postajali sve brutalniji, a Jelena je iz dana u dan postajala više rob nego dete. Svaki njen uspeh za svet bio je senzacija, a za nju izvor nove traume. Kada je sa svega 16 godina pobedila Martinu Hingis na Vimbldonu, svet joj je aplaudirao, ali kod kuće je dočekana sa uvredama. Otac ju je optužio da ga je osramotila i zabranio joj da se vrati. Te noći je spavala sama, na kauču u prostorijama turnira – šampionka bez doma.
Iza svakog osvojenog poena krila se tuga, a ispod dukseva modrice. Nasilje nije prestajalo ni posle pobeda – jer, po njegovim rečima, „nije dala sve od sebe“. Trofeje je lomio, nazivao ih „nagradama gubitnika“. Posle poraza, kazna je bila trčanje kilometrima. Strah, stid i osećaj krivice postali su sastavni deo njenog života.
Godine 2003. donosi sudbonosnu odluku – prekida svaki kontakt s ocem. Napušta porodični dom i kreće u život pun neizvesnosti. Sloboda je došla s cenom – mentalni slom, depresija, gubitak motivacije i osećaj praznine. Počinje da mrzi tenis, jer je svaki udarac bio podsetnik na bol. Ipak, 2009. godine, uprkos svemu, vraća se na Australijan open i dolazi do četvrtfinala – još jednom pokazuje neverovatnu unutrašnju snagu. Ali telo, izmučeno godinama zlostavljanja i stresa, nije moglo dalje. U 30. godini završava profesionalnu karijeru.
Usledilo je povlačenje, emotivna izolacija, borba sa viškom kilograma i zdravljem. Dostigla je 120 kilograma – težinu koju nije nosilo samo telo, već i duša. Ali Jelena nikada nije bila od onih koji odustaju. Spas pronalazi u pisanju. Godine 2017. objavljuje autobiografiju Nesalomljena, koja postaje svedočanstvo o 17 godina ćutanja i bola. Knjiga je bestseler, a Jelena postaje simbol onih čiji glas nije imao gde da se čuje.
Njeno svedočenje potreslo je teniski svet. WTA je priznala da su znali, ali da nisu reagovali – što je dovelo do velikih promena u načinu zaštite mladih sportista. Jelena je tada prestala biti samo bivša teniserka. Postala je pokret. Postala je hrabrost u najčistijem obliku.
Danas, sa 42 godine, Jelena živi novi život. Skinula je 40 kilograma, vodi računa o ishrani, trenira, redovno ide na terapije. Njeno telo je jače, ali njena duša još jača. Na društvenim mrežama bez ustručavanja govori o borbi sa anksioznošću, samopouzdanjem, strijama i komentarima mržnje – i sve to radi s osmehom koji poručuje: „Preživela sam.“
Kada je njen otac preminuo, nije ćutala. Napisala je poruku o oproštaju, ali i o oslobađanju. Poručila je da nas prošlost ne definiše, da nismo ono što nam se desilo, već ono što izaberemo da postanemo. Njena poruka je jasna: moguće je izlečiti se, moguće je krenuti dalje, ali najvažnije – nikada ne treba ćutati.
Jer svaki put kada ispriča svoju priču, Jelena Dokić pomaže nekome da prepozna zlostavljanje, da izađe iz tišine i pronađe snagu u sebi. Ona više nije samo ime iz sportskih arhiva. Ona je simbol otpora, snage i nade.
I svoj najvažniji meč – meč za dušu – Jelena je već pobedila. Ali ne prestaje da se bori, za sebe i za sve nas.
