U današnjem članku pisat ćemo o čovjeku Jovi koje je bukvalno preko noći prodao svoju imovinu i samo nestao bez traga.Bio je čovek koji se retko kome otvarao, ali je uvek bio tu kada je trebalo pomoći.
Surčin, malo naselje na obodu Beograda, godinama je bio dom Jovi Petroviću, tihom i nenametljivom čoveku poznatom po svojoj skromnosti. Nikada nije bio od onih koji pričaju mnogo o sebi, ali je uvek bio spreman da pomogne drugima kada zatreba. Njegov život tekao je mirno, gotovo neprimetno, sve dok jednog dana nije potpuno nestao. Bez pozdrava, bez ikakvog objašnjenja, kao da je izbrisan sa lica zemlje.
Komšije su bile u šoku kada su saznale da je Jovo prodao svoju kuću, i to gotovo preko noći. Nikome nije rekao ni reč, nije naznačio da nešto planira. Svi su se pitali šta se desilo, gde je otišao i zašto takva žurba. Tek mnogo kasnije, kroz priče poznanika i nagađanja u selu, pročulo se da je u njegovom poštanskom sandučetu osvanulo pismo – prvi znak života od njegovog sina, koga nije video čitave 24 godine.
Još devedesetih, Jovin sin Marko, tada mladić od dvadesetak godina, napustio je Srbiju. Rešio je da svoju sreću pronađe u Holandiji, a Jovo ga je, iako mu je srce bilo teško, podržao u toj odluci. Prvih godina su održavali kontakt – telefonski pozivi, pisma, čak i poneka poseta. Ali kako je vreme prolazilo, ti kontakti su postajali sve ređi, dok nisu potpuno utihnuli.
Godinama kasnije, Jovo je nastavio da svakog dana baca pogled ka kapiji, kao da će se Marko iznenada pojaviti. Komšije su znale da ne voli da priča o njemu. Kada bi ga neko pitao, samo bi odmahnuo rukom i tiho rekao: „Zna on gde sam.“ Ali bilo je jasno da ga boli ta tišina koja traje više od dve decenije.
- U proleće 2025. godine desilo se nešto neočekivano. Poštar je ostavio koverat bez markice, ali sa povratnom adresom iz Roterdama. Jovo je, prema rečima suseda Milenka, otvorio pismo sedeći na klupi ispred kuće. Dugo je sedeo nepomično, zureći u list papira. Niko nije znao šta tačno piše u njemu, ali narednih dana postalo je jasno da se nešto menja.
Jovo je počeo da prodaje stvari iz kuće, raspitivao se o pasošima, zakazivao sastanke sa advokatima. Sve je to radio tiho, bez mnogo reči, kao čovek koji se sprema za nešto veliko. A onda, jednog jutra, komšije su primetile da kuća više nije njegova. Kuća je prodata, a Jovo je nestao. Nije ostavio poruku, nije nikome rekao zbogom.
Stariji ljudi u kraju govorili su: „Otišao je za detetom.“ Verovali su da ga je Marko pozvao da dođe u Holandiju, želeći da nadoknade sve izgubljene godine i nastave tamo gde su stali. Drugi su smatrali da je Jovo sam odlučio da napravi prvi korak sada kada je saznao da mu je sin živ i dobro.
„Možda mu je oprostio što ga nije ranije tražio,“ komentarisali su ljudi iz kraja. „A možda je i sam Jovo osetio da je vreme da potraži oproštaj i pronađe mir.“
Od trenutka kada je otišao, o Jovi nije bilo nikakvih vesti. Telefoni na koje su ga zvali više nisu u funkciji. Njegova adresa nije postojala. Sve je ostalo obavijeno tišinom. Oni koji su ga poznavali nadaju se da je, tiho i u sebi, pronašao ono za čim je čeznuo 24 godine – svog sina, oproštaj i mir.
