Ova priča govori o jednom mladom čoveku koji se suočava sa teškim odlukama, ljubavi, strahovima i novim početnicima, dok njegova porodica mora da se suoči sa sopstvenim predrasudama i strahovima.
“Mama, molim te, pokušaj da je upoznaš pre nego što doneseš sud!” Ivanov glas je bio pun drhtanja dok je stajao na pragu naše dnevne sobe. Njegove reči su odjeknule u meni kao udar groma. Sedela sam za stolom, stisnutih šaka, gledajući kroz prozor na kišu koja nije prestajala padati. Stevan je ćutao, ali nisam mogla da ne primetim kako mu se vilica napinje.
- Ivan je uvek bio naše dete iz snova – miran, vredan, nikada nije imao problema u školi, niti je bio u lošem društvu. Kad nam je prvi put spomenuo Milenu, bila sam srećna zbog njega. Međutim, kada je spomenuo da ona ima sina iz prvog braka, nešto se u meni stisnulo. Nisam to želela da priznam ni sebi ni drugima, ali bojala sam se. Bojala sam se da će moj sin biti nesrećan, da će ga ta prošlost povrediti, da će nas ljudi ogovarati. U našem malom mestu, svaka vest se širi brže od vetra.
“Nije stvar u tome da je ona loša osoba,” rekla sam tiho, “ali zar ne vidiš koliko će ti biti teško? Nisi ti otac tom detetu. Šta ako te nikada ne prihvati? Šta ako Milena zažali?”
Ivan je seo nasuprot mene, uhvatio me za ruku i rekao: “Mama, ja volim Milenu. A mali Aca… On je divno dete. Zaslužuje šansu kao i svi mi. Molim te, samo pokušaj.”
Stevan je tada prvi put progovorio: “Ako si ti siguran, sine, mi ćemo biti uz tebe. Ali znaj da nije lako biti očuh. Ljudi će pričati svašta.”
Ivan je samo klimnuo glavom i otišao. Ostali smo sami u tišini koja je bila teža od olova.
Prvi susret s Milenom i Acom bio je neugodan. Milena je bila pristojna, ali sam u njenim očima videla strah i nesigurnost. Aca se skrivao iza njene suknje, gledajući me velikim smeđim očima, i ćutao. Pitala sam ga šta voli da jede, a on je samo slegnuo ramenima.
“On voli burek,” rekla je Milena tiho. “I crtaće.”
Nisam znala šta da kažem. Osećala sam se kao uljez u vlastitoj kući.
- Nedelje su prolazile, a Ivan i Lejla su planirali venčanje. Moje prijateljice su me ispitivale: “Jesi li sigurna da ti to treba? Zar nije mogao da nađe neku bez dece?” Osećala sam sram jer nisam znala šta da im odgovorim.
Na dan venčanja, kiša je ponovo padala. Gledala sam Ivana kako stoji pred matičarem sa Milenom, držeći Aca za ruku. U tom trenutku, shvatila sam koliko ga volim i koliko mu želim sreću.
Nakon venčanja, Milena i Aca su se uselili kod nas dok nisu našli stan. Prvi dani su bili napeti. Aca nije puno govorio, često bi se povukao u svoju sobu i crtao po papiru. Jedne večeri čula sam ga kako plače.
Otišla sam do njegove sobe i sela kraj njega na krevet.
“Zašto plačeš, Aco?”
Pogledao me kroz suze: “Hoćeš li me ti voleti kao svog unuka? Ili ću uvek biti samo Milenin sin?”
Te reči su me pogodile pravo u srce. Zagrlila sam ga i rekla: “Ti si sada deo naše porodice. Nema više ‘tvoj’ ili ‘moj’, svi smo sada jedno.” Osetila sam kako mi suze klize niz lice.
- S vremenom smo svi počeli da učimo jedni o drugima. Aca me naučio strpljenju – pokazivao mi je svoje crteže, učio me kako da igram igrice na telefonu koje nisam razumela. Ja sam njega učila kako da pravi domaći hleb i kako da bere grožđe u našem vinogradu.
Milena je postala više od snaje – postala mi je prijateljica. Jedne večeri smo sedele na balkonu, pijući kafu, dok su muškarci gledali utakmicu.
“Znaš,” rekla mi je tiho, “bojim se da nikada neću biti dovoljno dobra za vas. Znam šta ljudi govore…”
Uzela sam joj ruku: “Ljudi će uvek pričati. Ali ja vidim koliko voliš mog sina i koliko si dobra majka Aci. To mi je dovoljno.”
Najveća promena desila se kada je Aca prvi put rekao: “Bako!” Srce mi je poskočilo od sreće. Taj mali dečak koga sam se bojala da zavoleti postao je moje sunce.
Danas, kada sedimo svi zajedno za stolom – Ivan, Milena, Aca, Stevan i ja – osećam ponos i zahvalnost što smo imali hrabrosti da otvorimo srce za nešto novo i drugačije. Sada smo postali porodica puna ljubavi.
