Dr. Bernard Loun, kardiolog, imao je susret sa pacijentom koji je patio od srčanih problema. Tokom pregleda, postavljao je pitanja koja pacijent nije bio voljan da odgovara. U isto vreme, supruga pacijenta je neprestano odlazila da puši.Loun je primetio ovu naviku supruge i izrazio svoje nezadovoljstvo: “Zar je zaista neophodno pušiti toliko, posebno kada vaš muž ima srčane probleme? To je loša navika!” Na to, žena pacijenta je iznenada zaplakala i povikala: “Šta ima moje pušenje veze s ovim? Ne, u ovom slučaju! Džon te laže i krije ti pravu istinu – razboleo se jer ga majka neprestano omalovažava, kritikuje i vređa… Ona ga zove, psuje i ismejava. Ali Džon ne može ništa, jer mu je majka!”
Doktor je duboko pogođen ovim razgovorom i počeo je da posmatra svoje pacijente s drugačijim očima. Šokiran onim što je video, primetio je da mnogi pacijenti pate zbog emocionalnih sukoba s voljenim osobama. Otkrio je tužne priče, kao što je ona o starcu čiji je zet prevario, pokrao imanje i preuzeo posao, dok se starac plašio ići po sopstvenoj sobi jer je zet tvrdio da je lupao nogama. Starac je na kraju postao invalid.
Još jedan tužan slučaj bio je pacijent koji se oporavljao od teške operacije, ali je njegova majka neprestano zvala i psovala zbog novca. Nažalost, taj pacijent je preminuo. Bilo je još mnogo takvih slučajeva.
Ovaj doktor je zaključio da su svi njegovi pacijenti žrtve emocionalnih sukoba sa svojim bližnjima. Sukobi iz kojih nije bilo izlaza, osim kroz komunikaciju. Shvatio je da je ključno podići slušalicu, započeti razgovor, živeti zajedno, posetiti, potisnuti svoje prirodne emocije, jer “morate biti dobar”. Dobro svekar, dobar sin, dobra žena – to je ono što je prema njemu potrebno!
Prema njegovom mišljenju, uzrok bolesti ili povrede leži upravo u tim sukobima, u neprijateljskom odnosu prema drugoj osobi. Što je osoba plemenitija i smirenija, to su teže posledice takvih sukoba. Na kraju krajeva, ti unutrašnji sukobi postaju deo osobe. Negativne emocije se nastanjuju u podsvesti i veoma je teško “isterati” ih odatle. Sve snage tela se troše na tu unutrašnju borbu, u kojoj nema pobednika – jer se bore različiti delovi jedne ličnosti.
Zbog toga, ljudi sa teškim unutrašnjim konfliktima oboljevaju i umiru. Umesto da prepoznaju sukob, mnogi se primoravaju da “oproste”, “razumeju”, “ignorišu”, kao što im drugi savetuju. Međutim, dok se sukob ne prepozna, dok se ne prepozna neprijateljstvo i bes druge osobe, bolest će se samo pogoršavati.
