Nakon dugo godina srela je svoju ljubav,čovjeka kojeg je volila bezuslovno.Žena koju je otac odvojio od ljubavi njenog života i udao za ljekara i nakon toliko godina ponovo proživljava ljubav sa čovjekom iz djetinstva.
Leta 1993. godine, kada su mirisi lipa ispunjavali ulice i asfalt isijavao toplotu pod nogama, Milka je prvi put osetila ljubav. Imala je šesnaest godina, u kosi pletenice i u rukama još tragove školske krede. Njena mladost bila je iskrena, krhka, a srce otvoreno. Jovan, godinu dana stariji, bio je sin obućara, stidljiv, nežan, s gitarom na ramenu i pesmom u glasu – pesmom koja je bila samo za nju.
- Voleli su se bez straha, kao deca koja ne znaju šta dolazi. Njihova mesta sastajanja bila su jednostavna: klupa iza kuće, stara loza, zrikavci u pozadini i svetla koja polako nestaju u sumrak. U tim trenucima, sve je delovalo moguće. Jovan bi šaputao da s njom ništa više nije strašno – ni siromaštvo, ni rat, ni budućnost. Ona bi mu uzvraćala da je on njeno jedino svetlo kad sve drugo utihne.
Ali svet odraslih ne mari mnogo za poeziju mladosti.
Jedne večeri, Milkin otac je pozvao ćerku u sobu. Na stolu – rakija, pečat, ugovor. Brak, dogovoren. Mladoženja: imućni lekar iz Beograda, Borko, 38 godina, udovac, ozbiljan čovek. Milka je pokušala da se bori – plakala, klečala, molila. Ali pogled njenog oca bio je tvrd, nepopustljiv. Majka nije rekla ni reč.
Već sutradan, bila je kod šnajderke – uzimali su joj mere za venčanicu.
Preselila se u Beograd, daleko od svega poznatog. Borko je bio stranac, kao i ceo taj svet – prostran stan, luksuz, tišina. Svekrva je hladno govorila da je bolje plakati u velikom stanu nego pod vedrim nebom. Milka je naučila da bude supruga. Da kuva kako treba, da bude pristojna, da se smeje kad treba. Rodila je dvoje dece, bila majka, bila primer.
Ali svake noći, kada bi svi zaspali, plakala je u jastuk. U mislima je pisala pisma Jovanu i ponavljala stih koji je samo on znao: „Da si vetar, ja bih bila list – da mi nikad ne pobegneš.“
- Godine su prolazile. Deca su odrasla, Milka je starila – dostojanstveno, ali sa očima koje su odavale tihu tugu. Jedne zime, dok je sređivala staru kutiju sa stvarima iz mladosti, naišla je na cedulju. Na njoj je pisalo: „Ako te uzmu, čekam te svake godine u julu, na Adi. Pod platanom kod vode. — J.“
Zastala je. Srce joj je zastalo. Da li je to san, da li je to zapis koji je potisnula? Te godine je otišla na Adu. Sedela, čekala. Nije došao. Niti te godine, niti sledeće. Ipak, vraćala se, svake godine u julu – tiho, bez reči, sa nadom koja nije gasnula.
Šesnaest godina kasnije, dok je sunce pržilo, a reka mirisala na prošlost, pojavio se. Jovan. Sede kose, istih očiju. Isti onaj osmeh iz detinjstva.
„Ako je i dalje Andrić, onda si to ti“, rekao je tiho. Milki su noge zakazale. Sela je pored njega. Drhtala.
„Nisam bila srećna, Jovane“, rekla mu je. „Bila sam sve što su očekivali. Ali nikad nisam bila svoja.“
Ćutali su dugo. A onda je on šapnuo: „Znaš li da si još uvek najlepša stvar koja mi se dogodila?“
Šetali su uz reku, razgovarali kao da se nisu nikada rastali. O svemu što su mogli da budu. O godinama koje su prošle. O tišini koju je ljubav preživela.
Uveče, Milka se vratila kući. Borko je čitao novine.
„Moram da ti kažem nešto“, rekla je tiho. „Ne želim više da glumim svoj život.“
Pogledao ju je. Bez besa, bez otpora.
„Znao sam. Godinama. Samo nisam imao hrabrosti da te pustim.“
Rekao je: „Idi.“
Mesec dana kasnije, preselila se. Mali stan u Zemunu. Sama. Po prvi put – svoja. Učila je da pije kafu kad poželi, da jede kad ogladni, da ćuti bez tereta, da govori bez straha.
A Jovan je dolazio svakog vikenda. Šetali su uz reku, držali se za ruke. Nisu trčali. Nisu žurili. Samo su postojali – jedno uz drugo. Kao da život nije prošao mimo njih. Kao da su se tek sad pronašli.
I jesu. Na vreme. Za njih.
